ЛЕКОВИТО СВЕТОГРЂЕ

Тешка срца, Тома Николић је признао да је са Шешељем у великом спору. Вероватно више неће бити у стању да га слуша без поговора, ако га уопште буде слушао. Први пут овог пролећа, Николић је наговестио опасне грехе „свог Бога”, и послужио се речима које би у данима највеће блискости биле тумачене као мањак задате оданости.

Бадава што Александар Вучић тврди да сукоба нема и да је све у реду. То је само покушај да се пред јавношћу измалтерише лидерски раскол, који је ипак био неизбежан. Николић напросто не жели, а више и не може да буде трансмисија Шешељевих вредносно-политичких несувислости. Независно од претходног поштовања „човека који ме је учио политици, препоручивао шта да читам...”!

Тешко је утврдити Шешељеве литерарне критеријуме. Он лично писао је на тоне, а изгледа не жели да престане, нека његова писмена носе скандалозне и скаредне наслове, и немогуће их је сместити у било коју област.

Али, нема сумње да је Војислав помогао Томиславу да се боље снађе у српском политичком блату. У међувремену, Шешељ је за себе у свом свету, оживео неке идеје које су у потпуном нескладу са животом. Из своје изолације, он је слао многа ирационална упутства Николићу, који је трпео док се могло. Можда је мало и претерао са тим вицелидерским мазохизмом. Можда само није желео да се пред свима опире разметљивом газди. А онда му је баш прекипело.

То се догодило онда кад је Шешељ из своје ћелије додељивао премијерски мандат Коштуници. Наравно, ако пројектована коалиција успе, а војвода је био сигуран да хоће. После те поруке, која је силно наљутила Николића, он је „прогутао” свој предизборни став: да, жели са Коштуницом у коалицију, али човек из Белановице не може ни да сања о месту првог министра.

Бадава прича о сну, кад се на робији боље спава. После схевенингешке директиве, Тома је „допустио могућност” да Коштуница буде премијер. Али је престао да поистовећује радикале и њиховог шареног војводу. Него је лепо објаснио да Шешељ не може имати много заједничког са „овом СРС”. И што је ваљало и што није за пет година самоће, припада само Томиславу.

Ух, то је била тешка, неочекивана реплика Шешељу, разоран ударац пијуком у саме темеље његовог култа. Мада није тако изгледало, све до пуцања преговора са социјалистима. Влада са Коштуницом би можда некако закрпила тај лидерски јаз, само док се војвода не врне са робије. А онда би свакако летело перје на све стране. Само због тога што Шешељ више није лидер СРС-а.

Оно јест, носе његове беџеве, куну се у његову неугаслу харизму, чекају сваки дан његову најновију генијалност. Али и није! Од његовог суђења заљубљеници су очекивали много више, да заиста демонтира суд и врати се овенчан непролазном славом. Али, тај претпоноћни програм је постао преко сваке мере досадан, мрачна рефлексија прошлости које се не можемо отрести тако лако.

Часове највеће хашке славе, Шешељ је доживео штрајкујући глађу за своје право да се брани сам. Преживе је, упркос тестаменту и патетичној атмосфери парастоса. Сам је свој адвокат и то је све. Да се бави српском политиком отуда, више није могуће, јер више нема коме да шаље поруке. Коштуница, који би да га слуша, остао је без моћи, Николић који има моћ, неће више да га слуша. И то је оно што је лидер СРС-а Томислав Николић разумео. Мало касно, но ипак на време.

Шумадинац је у праву што више не жели да буде други, јер то и није. Тешко је ишло, али Николић је ипак отклањао најтеже бреме шешељизма. А то је штеточинство које најрадије разара идеју за коју се кобајаги залаже.

Војвода је из затвора, таман у невреме алалио Звездана Јовановића, убицу премијера Ђинђића, као „новог Гаврила Принципа!” И то кад је Николић сабирао снаге да своју партију некако одржи у стању „интеграционе перспективе”. Шешељ је за сва времена анатемисао било какве везе са Европом, Николић је ту анатему ублажио до услова који би били сасвим подношљиви, али се неизбежно срео са наслеђеним а и својим конзервативизмом.  

Изгледа да је Шешељу највише засметало упоређивање Николића са Санадером. Истина је, Тома нигде није рекао како га та паралела узбуђује или чини срећним, то су „смислили новинари” тражећи неке балканске политичке аналогије. Али, досетка значи како Шешеља све више заборављају, те да Николић не сме, и неће да се тек тако повуче са највишег места.

Зато што је, и поред крупних мана, Тома све што ваља урадио сам, не уз помоћ војводе, него насупрот њему. Не верујем да ће лидерски сукоб поделити странку, ови данашњи радикали виде Николића као вођу који уме да мисли и без затворске подршке. А Шешеља све више као сувишни, избледели почасни беџ. Питање је само ко ће први да га скине, ако је Тома то једном већ урадио.