LEKOVITO SVETOGRĐE

Teška srca, Toma Nikolić je priznao da je sa Šešeljem u velikom sporu. Verovatno više neće biti u stanju da ga sluša bez pogovora, ako ga uopšte bude slušao. Prvi put ovog proleća, Nikolić je nagovestio opasne grehe „svog Boga”, i poslužio se rečima koje bi u danima najveće bliskosti bile tumačene kao manjak zadate odanosti.

Badava što Aleksandar Vučić tvrdi da sukoba nema i da je sve u redu. To je samo pokušaj da se pred javnošću izmalteriše liderski raskol, koji je ipak bio neizbežan. Nikolić naprosto ne želi, a više i ne može da bude transmisija Šešeljevih vrednosno-političkih nesuvislosti. Nezavisno od prethodnog poštovanja „čoveka koji me je učio politici, preporučivao šta da čitam...”!

Teško je utvrditi Šešeljeve literarne kriterijume. On lično pisao je na tone, a izgleda ne želi da prestane, neka njegova pismena nose skandalozne i skaredne naslove, i nemoguće ih je smestiti u bilo koju oblast.

Ali, nema sumnje da je Vojislav pomogao Tomislavu da se bolje snađe u srpskom političkom blatu. U međuvremenu, Šešelj je za sebe u svom svetu, oživeo neke ideje koje su u potpunom neskladu sa životom. Iz svoje izolacije, on je slao mnoga iracionalna uputstva Nikoliću, koji je trpeo dok se moglo. Možda je malo i preterao sa tim viceliderskim mazohizmom. Možda samo nije želeo da se pred svima opire razmetljivom gazdi. A onda mu je baš prekipelo.

To se dogodilo onda kad je Šešelj iz svoje ćelije dodeljivao premijerski mandat Koštunici. Naravno, ako projektovana koalicija uspe, a vojvoda je bio siguran da hoće. Posle te poruke, koja je silno naljutila Nikolića, on je „progutao” svoj predizborni stav: da, želi sa Koštunicom u koaliciju, ali čovek iz Belanovice ne može ni da sanja o mestu prvog ministra.

Badava priča o snu, kad se na robiji bolje spava. Posle sheveningeške direktive, Toma je „dopustio mogućnost” da Koštunica bude premijer. Ali je prestao da poistovećuje radikale i njihovog šarenog vojvodu. Nego je lepo objasnio da Šešelj ne može imati mnogo zajedničkog sa „ovom SRS”. I što je valjalo i što nije za pet godina samoće, pripada samo Tomislavu.

Uh, to je bila teška, neočekivana replika Šešelju, razoran udarac pijukom u same temelje njegovog kulta. Mada nije tako izgledalo, sve do pucanja pregovora sa socijalistima. Vlada sa Koštunicom bi možda nekako zakrpila taj liderski jaz, samo dok se vojvoda ne vrne sa robije. A onda bi svakako letelo perje na sve strane. Samo zbog toga što Šešelj više nije lider SRS-a.

Ono jest, nose njegove bedževe, kunu se u njegovu neugaslu harizmu, čekaju svaki dan njegovu najnoviju genijalnost. Ali i nije! Od njegovog suđenja zaljubljenici su očekivali mnogo više, da zaista demontira sud i vrati se ovenčan neprolaznom slavom. Ali, taj pretponoćni program je postao preko svake mere dosadan, mračna refleksija prošlosti koje se ne možemo otresti tako lako.

Časove najveće haške slave, Šešelj je doživeo štrajkujući glađu za svoje pravo da se brani sam. Prežive je, uprkos testamentu i patetičnoj atmosferi parastosa. Sam je svoj advokat i to je sve. Da se bavi srpskom politikom otuda, više nije moguće, jer više nema kome da šalje poruke. Koštunica, koji bi da ga sluša, ostao je bez moći, Nikolić koji ima moć, neće više da ga sluša. I to je ono što je lider SRS-a Tomislav Nikolić razumeo. Malo kasno, no ipak na vreme.

Šumadinac je u pravu što više ne želi da bude drugi, jer to i nije. Teško je išlo, ali Nikolić je ipak otklanjao najteže breme šešeljizma. A to je štetočinstvo koje najradije razara ideju za koju se kobajagi zalaže.

Vojvoda je iz zatvora, taman u nevreme alalio Zvezdana Jovanovića, ubicu premijera Đinđića, kao „novog Gavrila Principa!” I to kad je Nikolić sabirao snage da svoju partiju nekako održi u stanju „integracione perspektive”. Šešelj je za sva vremena anatemisao bilo kakve veze sa Evropom, Nikolić je tu anatemu ublažio do uslova koji bi bili sasvim podnošljivi, ali se neizbežno sreo sa nasleđenim a i svojim konzervativizmom.  

Izgleda da je Šešelju najviše zasmetalo upoređivanje Nikolića sa Sanaderom. Istina je, Toma nigde nije rekao kako ga ta paralela uzbuđuje ili čini srećnim, to su „smislili novinari” tražeći neke balkanske političke analogije. Ali, dosetka znači kako Šešelja sve više zaboravljaju, te da Nikolić ne sme, i neće da se tek tako povuče sa najvišeg mesta.

Zato što je, i pored krupnih mana, Toma sve što valja uradio sam, ne uz pomoć vojvode, nego nasuprot njemu. Ne verujem da će liderski sukob podeliti stranku, ovi današnji radikali vide Nikolića kao vođu koji ume da misli i bez zatvorske podrške. A Šešelja sve više kao suvišni, izbledeli počasni bedž. Pitanje je samo ko će prvi da ga skine, ako je Toma to jednom već uradio.