Сви се пронашли у Црној Гори

Исход недавних избора у Црној Гори не представља једино изненађење; тек што је просрпска опозиција однела тесну победу над ДПС-ом, кандидат за мандатара црногорске владе Здравко Кривокапић направио је неочекивани дипломатски гаф, изјавивши како су председник Вучић и председник Ђукановић „већи пријатељи него што су то он и његов кум”. По његовим речима, оно што их повезује, то су пословни интереси – тачније, пројекат „Београд на води”. Наравно, такве оптужбе нису могле проћи незапажено – прво је председник Вучић оштро демантовао Кривокапића, захтевајући да своје тврдње поткрепи материјалним доказима (уколико их има), а ако не, да се јавно извини. Паралелно с тим, домаћи невладини медији кренули су у елаборирање тезе како је Александар Вучић у Црној Гори заправо играо двоструку игру: с једне стране, активно је учествовао у рушењу Ђукановића протежирајући просрпску опозицију, а с друге, „не одмажући свом политичком и пословном партнеру Милу Ђукановићу”. Крајњи резултат те контрадикторне тезе (пласиране у „Данасу”) јесте да би се талас црногорског ентузијазма, покренут при рушењу аутократског режима на изборима, могао прелити и на Србију.

Контрадикторност наведене тезе већ сама по себи боде очи; ако већ постоје пословни интереси између двојице партнера, онда то искључује политичке интересе да неко од њих крене да руши свог наводног „пословног сарадника”. Не може и једно и друго. Но, као што знамо, активну улогу при рушењу Ђукановића имало је, пре свега, свештенство СПЦ, а повод је био спорни Закон о слободи вероисповести. Сам председник Ђукановић направио је низ грешака, пре свега стога што је покренуо питање закона у изборној години, у сенци глобалне пандемије и све извесније економске рецесије. Притом, политичка сродност двојице председника више је него јасна. Она се огледа, на првом месту, у томе што су обојица нека врста кремаљских „отпадника”: Москва тешко да може да опрости Ђукановићу улазак Црне Горе у НАТО и то што је оптужио Кремљ за покушај пуча 2016. године; Вучић је, пак, допустио хапшење руског обавештајца у Београду, уз објављивање снимка где се види како овај подмићује официра Војске Србије. У геостратешкој борби великих сила, Москва је на Балкану јасно истакла своје циљеве: дестабилизација овог региона, јачање свог присуства у ЕУ и Балкану, уз ограничавање улоге НАТО-а. Главни савезник на том пољу им је управо СПЦ, која се јавно декларисала као савезник Кремља. Патријарх Иринеј је још 2012, а поводом одлуке Хашког трибунала да пусти на слободу хрватске генерале, изјавио: „Свој мали чамац треба да вежемо за велики брод нашег великог словенског брата”. Стога не треба заборавити ни на политичку димензију црквених литија – реч је о политичком средству притиска, како на председника Ђукановића, тако и на Александра Вучића (литије ће се из Црне Горе нужно преселити у Београд уколико дође до „издаје Косова”). У кључу геостратешких игара не чуди стога што је победу опозиције у Црној Гори високи функционер Руске Федерације К. Косачов истог дана оценио као прилику да се „промени стратешки курс и да се одустане од антируске оријентације” (читај: НАТО). Оно што се на малој, одвојеној карти чита као победа извесног националног програма, на некој много већој, геостратешкој мапи света указује се као коначно остварење нечијих мање или више скривених интереса.

Националистичка еуфорија у самој Србији због победе просрпских снага у Црној Гори умногоме је илузорна и неоснована. Србија је та која мења своју оријентацију (Вашингтонски споразум), а не Црна Гора, која мора испоштовати све досад потписане међународне обавезе, од којих је најважније чланство у НАТО клубу. Европско опредељење ове мале земље, након толиких затворених поглавља, ниуколико не подлеже сумњи ни накнадној ревизији. Можда је најбољу анализу тренутног односа снага, кроз призму избора у Црној Гори, дао дописник „Комерсанта” са Балкана Генадиј Сисојев, који је за црногорски „Стандард” рекао отприлике то да су и Русија и Запад постигли своје циљеве на Балкану. Русији је пошло за руком да уклони власт која је увела Црну Гору у НАТО, придруживши се, уз то, ЕУ у санкцијама према Русији. Запад је хтео дисконтинуитет власти на челу са ДПС-ом, након 30 година, с тим да курс ЦГ остане исти – што су и постигли, јер је Ђукановић и даље остао гарант наведеног геостратешког курса. У том смислу, рушење Ђукановића, ако га је и било, стоји у пуном складу, како с политиком Запада, тако и Истока.

Преводилац и есејиста