Svi se pronašli u Crnoj Gori

Ishod nedavnih izbora u Crnoj Gori ne predstavlja jedino iznenađenje; tek što je prosrpska opozicija odnela tesnu pobedu nad DPS-om, kandidat za mandatara crnogorske vlade Zdravko Krivokapić napravio je neočekivani diplomatski gaf, izjavivši kako su predsednik Vučić i predsednik Đukanović „veći prijatelji nego što su to on i njegov kum”. Po njegovim rečima, ono što ih povezuje, to su poslovni interesi – tačnije, projekat „Beograd na vodi”. Naravno, takve optužbe nisu mogle proći nezapaženo – prvo je predsednik Vučić oštro demantovao Krivokapića, zahtevajući da svoje tvrdnje potkrepi materijalnim dokazima (ukoliko ih ima), a ako ne, da se javno izvini. Paralelno s tim, domaći nevladini mediji krenuli su u elaboriranje teze kako je Aleksandar Vučić u Crnoj Gori zapravo igrao dvostruku igru: s jedne strane, aktivno je učestvovao u rušenju Đukanovića protežirajući prosrpsku opoziciju, a s druge, „ne odmažući svom političkom i poslovnom partneru Milu Đukanoviću”. Krajnji rezultat te kontradiktorne teze (plasirane u „Danasu”) jeste da bi se talas crnogorskog entuzijazma, pokrenut pri rušenju autokratskog režima na izborima, mogao preliti i na Srbiju.

Kontradiktornost navedene teze već sama po sebi bode oči; ako već postoje poslovni interesi između dvojice partnera, onda to isključuje političke interese da neko od njih krene da ruši svog navodnog „poslovnog saradnika”. Ne može i jedno i drugo. No, kao što znamo, aktivnu ulogu pri rušenju Đukanovića imalo je, pre svega, sveštenstvo SPC, a povod je bio sporni Zakon o slobodi veroispovesti. Sam predsednik Đukanović napravio je niz grešaka, pre svega stoga što je pokrenuo pitanje zakona u izbornoj godini, u senci globalne pandemije i sve izvesnije ekonomske recesije. Pritom, politička srodnost dvojice predsednika više je nego jasna. Ona se ogleda, na prvom mestu, u tome što su obojica neka vrsta kremaljskih „otpadnika”: Moskva teško da može da oprosti Đukanoviću ulazak Crne Gore u NATO i to što je optužio Kremlj za pokušaj puča 2016. godine; Vučić je, pak, dopustio hapšenje ruskog obaveštajca u Beogradu, uz objavljivanje snimka gde se vidi kako ovaj podmićuje oficira Vojske Srbije. U geostrateškoj borbi velikih sila, Moskva je na Balkanu jasno istakla svoje ciljeve: destabilizacija ovog regiona, jačanje svog prisustva u EU i Balkanu, uz ograničavanje uloge NATO-a. Glavni saveznik na tom polju im je upravo SPC, koja se javno deklarisala kao saveznik Kremlja. Patrijarh Irinej je još 2012, a povodom odluke Haškog tribunala da pusti na slobodu hrvatske generale, izjavio: „Svoj mali čamac treba da vežemo za veliki brod našeg velikog slovenskog brata”. Stoga ne treba zaboraviti ni na političku dimenziju crkvenih litija – reč je o političkom sredstvu pritiska, kako na predsednika Đukanovića, tako i na Aleksandra Vučića (litije će se iz Crne Gore nužno preseliti u Beograd ukoliko dođe do „izdaje Kosova”). U ključu geostrateških igara ne čudi stoga što je pobedu opozicije u Crnoj Gori visoki funkcioner Ruske Federacije K. Kosačov istog dana ocenio kao priliku da se „promeni strateški kurs i da se odustane od antiruske orijentacije” (čitaj: NATO). Ono što se na maloj, odvojenoj karti čita kao pobeda izvesnog nacionalnog programa, na nekoj mnogo većoj, geostrateškoj mapi sveta ukazuje se kao konačno ostvarenje nečijih manje ili više skrivenih interesa.

Nacionalistička euforija u samoj Srbiji zbog pobede prosrpskih snaga u Crnoj Gori umnogome je iluzorna i neosnovana. Srbija je ta koja menja svoju orijentaciju (Vašingtonski sporazum), a ne Crna Gora, koja mora ispoštovati sve dosad potpisane međunarodne obaveze, od kojih je najvažnije članstvo u NATO klubu. Evropsko opredeljenje ove male zemlje, nakon tolikih zatvorenih poglavlja, niukoliko ne podleže sumnji ni naknadnoj reviziji. Možda je najbolju analizu trenutnog odnosa snaga, kroz prizmu izbora u Crnoj Gori, dao dopisnik „Komersanta” sa Balkana Genadij Sisojev, koji je za crnogorski „Standard” rekao otprilike to da su i Rusija i Zapad postigli svoje ciljeve na Balkanu. Rusiji je pošlo za rukom da ukloni vlast koja je uvela Crnu Goru u NATO, pridruživši se, uz to, EU u sankcijama prema Rusiji. Zapad je hteo diskontinuitet vlasti na čelu sa DPS-om, nakon 30 godina, s tim da kurs CG ostane isti – što su i postigli, jer je Đukanović i dalje ostao garant navedenog geostrateškog kursa. U tom smislu, rušenje Đukanovića, ako ga je i bilo, stoji u punom skladu, kako s politikom Zapada, tako i Istoka.

Prevodilac i esejista