Село на привременом раду у Италији

Бранешци – Под Кантаром, Бегановим гробом, Високом главицом и Лавовим брдом – домови Поповића, Цигана, Алексића, Плавшића, Шиканића, Дерајића... И у њима приче о добру, али и о оном што није добро. О оном што је у Бранешцима, данас, али и о оном другом што је, у овој насеобини десетак километара далеко од Челинца, било јуче.

За време Краљевине Југославије, у Бранешцима је постојала основна школа. Рушена је и од земљотреса и невремена, али увек и наново рађана. Осамдесет и пете у њој је било око 450 ученика. Данас у школи која носи име Слободана Митрова Данка, народног хероја Југославије и мајора шпанске републиканске војске, тек сто педесет ученика. Три пута мање него што их је било пре последњег рата.

Причати о Бранешцима, људима и прошлости овога краја не може се а да се не помене оно по чему се ова насеобина разликује од других у Републици Српској.

У овом селу је, наиме, ове године у први разред уписано дупло мање првачића него што их је у Кампо сан Пјеру код Падове у Италији где се, на привременом раду, налази готово три стотине Бранешчана.

Винка Дерајић у Падову је опремила своја три сина – Јована, Вујадина и Илију. Ни четврти Карађорђе није у Бранешцима. Свештеник је у Крупи на Уни.

Уз слике, а друго ништа од њих и нема, по којима свакодневно пребира, пусти понеку сузу. А и како не би када, поред своја четири сина, три снахе и седморо унучади, у Бранешцима данас живи сама.– Са Илијом сам била у шестом месецу трудноће када ми је супруг погинуо.

Од тада добра за мене нема. Никако се лепо са лепим не може саставити. Срећна сам само кад ми деца и унуци, о светковинама, дођу из Италије. Када у Бранешце стигне и Карађорђе са својом чељади. Десетак дана са њима прође док удариш дланом о длан – уздише она.

Само је Илија, најстарији унук, рођен у Бранешцима. Сви остали су свет угледали у туђој земљи. Са неким новим именима, Лаура, Магдалена, Викторија и Валентина, Винкине унучице, данас похађају италијанске школе. И друже се са вршњацима из Падове. Све што знају о дедовини, језику и историји народа којем припадају уче од својих родитеља.

Газда им Италијан, често дође у Бранешце. Обично о славама. Недавно је обећао да ће у Бранешцима подићи неку фабрику. Према Бранешчанима је коректан онолико колико су коректни и други. Бранешчани се не враћају и можда то најбоље говори о томе да им ипак није лоше. Али, мајка мисли друкчије.– Грко им је тамо. Крију то од мене. Нико ти туђи неће дати на лепе очи. Мораш повући. Леђа потурити. И здравље би газда да ти узме. Али, друкчије се није могло. Боље је и то него гладан лежати – прича Винка.

У Кампо сан Пјеру, Падови и Италији пуним устима се прича о људима, радницима из Бранешаца. Највише о Драгану Цигану који је, спасавајући двоје италијанске деце, недавно настрадао на обалама Јадранског мора. Иза себе је оставио супругу и две кћеркице, али и причу о другој страни Бранешчана. Ону о хуманости којом су заробили срца Италијана.

Прича се у Бранешцима и о српским борцима погинулим у последњем рату, али и о Титовим пролетерима и незнаним партизанима, Славонцима који су, за оног рата, погинули бранећи ово село и Крајину.

О Бранешцима је и прича из књиге о „Православној српској митрополији бањалучко-бихаћкој”, у којој пише како се „у овом крају, пре више од сто година, Богу молило 1.746 сељана овог краја”. Пише и то да је тада у храму Светог великомученика Прокопија „крштено и 15 унијатске дјеце, двоје реформаторске и једно унијатско римокатоличко дијете”.