Антика је свуда око нас

Од грчке и римске прошлости раздвајају нас епохе и векови, а антика је и даље у нашој свакодневици више него жива и присутна. Осим учења латинског језика у гимназијама и популарних књига грчких митова, антику најчешће срећемо на улици: на рекламама и фирмама, у називима угоститељских и услужних објеката ‒ наводи Лада Стевановић у недавно објављеној књизи „Антика и ми(т), преиспитивање доминантних токова рецепције антике”.

Лада Стевановић (Фото: лична архива)

Ауторка књиге, виша научна сарадница у Етнографском институту САНУ, дипломирала је класичне науке на Филозофском факултету у Београду, докторирала у Љубљани на смеру за антропологију античких светова.

‒ Нарочито је упадљив број издавачких кућа код нас, а и у свету, које у свом називу имају неки грчку реч. Па тако имамо издавачке куће које у називу имају имена грчких божанства: Прометеј, Клио, Хера; грчкa историјскa имена: Федон или Одисеј; грчкe појмовe: Паидеја, Логос, Карпос, Хеликс, Агора, Партенон, Космос, Архипелаг, Стилос, Каирос; грчке неологизме: Геопоетика, Утопија, Психополис, Езотерија; сложенице чији је један део грчког порекла: Беополис; псеудогрецизме: Плато, Укронија; латинизоване грецизме: Платонеум. Нешто је мањи број латинских речи или имена богова: Вулкан, Порталибрис, Соларис, Еволута, Катена мунди, Арка, Дата статус, Феникс либрис, Алма. Уз то, читав ланац књижара има грчко име, односно топоним Делфи ‒ истиче Лада Стевановић.

Угоститељски објекти, како додаје, названи по грчким боговима честа су појава, посебно они под именом Диониса који је био божански заштитник вина.

‒ Тема антике упућује нас и на кулинарство (на „цезар салату”), али и на текстилну индустрију као на пример модна кућа „Афродита” која је добила име по најлепшој међу грчким богињама. И козметика носи истоимени назив. Управо реч „козметика” у европске језике је стигла из старогрчког, а у вези је са именицом „космос” која није само означавала поредак, ред у васиони, већ и сваку другу врсту довођења у ред, украшавања и улепшавања ‒ бележи ова ауторка.

Наглашава и да је богиња лова, плодности и материнства Диjана код нас преименована у „богињу тепиха”. Помиње и продавнице „Меркатор” и „Меркур” што не чуди јер је Меркур римски бог трговине, а именица „меркатор” означава трговца.

‒ Ови примери упућују на закључак да се антика као „продавац” и гарант квалитета често појављује на тржишту. Реч је о моћи коју носи мит о самој антици, односно о њеном савршенству, складу, неприкосновености. Антика – то је прошлост, и то заједничка (европска). Ту се вредност универзализује и постаје апсолутна и неупитна, а самим тим што је значење окамењено и сведено на клише, лако се чува и једноставно рециклира. Антички митови поуздано и уверљиво обезбеђују гаранцију квалитета који се мери вековима ‒ сматра Лада Стевановић.

У књизи показује како у савременој култури антику налазимо у филозофији, књижевности, позоришту, филму, ликовној уметности, али и у сфери маркетинга, интернет технологије, видео-игара, стрипа.

Сагледава причу о Пенелопи која чека свог Одисеја што је инспирисао књижевницу Маргарет Атвуд за роман „Пенелопијада”. Роман припада феминистичкој традицији ревизије митова где се полазећи од познатог наратива исписује нова верзија, с тим да у случају овог мита ауторка нуди више верзија као одговор на чувени мит. Техником мултиплицираних митова подрива се идеја о једној правој верзији која тако схваћена може да представља идеолошко огледало. Када оно буде разбијено, отварају се бројне могућности за нове приче, истиче ауторка књиге.

Лада Стевановић испитује и рецепцију античког мита од психоанализе до филозофије и феминистичке теорије. Сагледава побуну Антигоне у филозофској традицији с освртом на представу „Моја домовина ‒ седам снова” Никите Миливојевића, у којој су глумци испричали своје страхове и снове налазећи додирне тачке са античким трагедијама: „Краљем Едипом”, „Едипом на Колону”, „Антигоном” и „Седморицом против Тебе”. Посебан одељак књиге посвећен је античкој јунакињи Медеји која се појављује и као лик романа Кристе Волф „Медеја. Гласови”.

Из антрополошке визуре сагледан је континуитет феномена који са антиком већина људи не би повезала, а то је црни хумор о чему су сведочиле још Аристофанове комедије и Јувеналове сатире.