Antika je svuda oko nas

Od grčke i rimske prošlosti razdvajaju nas epohe i vekovi, a antika je i dalje u našoj svakodnevici više nego živa i prisutna. Osim učenja latinskog jezika u gimnazijama i popularnih knjiga grčkih mitova, antiku najčešće srećemo na ulici: na reklamama i firmama, u nazivima ugostiteljskih i uslužnih objekata ‒ navodi Lada Stevanović u nedavno objavljenoj knjizi „Antika i mi(t), preispitivanje dominantnih tokova recepcije antike”.

Lada Stevanović (Foto: lična arhiva)

Autorka knjige, viša naučna saradnica u Etnografskom institutu SANU, diplomirala je klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala u Ljubljani na smeru za antropologiju antičkih svetova.

‒ Naročito je upadljiv broj izdavačkih kuća kod nas, a i u svetu, koje u svom nazivu imaju neki grčku reč. Pa tako imamo izdavačke kuće koje u nazivu imaju imena grčkih božanstva: Prometej, Klio, Hera; grčka istorijska imena: Fedon ili Odisej; grčke pojmove: Paideja, Logos, Karpos, Heliks, Agora, Partenon, Kosmos, Arhipelag, Stilos, Kairos; grčke neologizme: Geopoetika, Utopija, Psihopolis, Ezoterija; složenice čiji je jedan deo grčkog porekla: Beopolis; pseudogrecizme: Plato, Ukronija; latinizovane grecizme: Platoneum. Nešto je manji broj latinskih reči ili imena bogova: Vulkan, Portalibris, Solaris, Evoluta, Katena mundi, Arka, Data status, Feniks libris, Alma. Uz to, čitav lanac knjižara ima grčko ime, odnosno toponim Delfi ‒ ističe Lada Stevanović.

Ugostiteljski objekti, kako dodaje, nazvani po grčkim bogovima česta su pojava, posebno oni pod imenom Dionisa koji je bio božanski zaštitnik vina.

‒ Tema antike upućuje nas i na kulinarstvo (na „cezar salatu”), ali i na tekstilnu industriju kao na primer modna kuća „Afrodita” koja je dobila ime po najlepšoj među grčkim boginjama. I kozmetika nosi istoimeni naziv. Upravo reč „kozmetika” u evropske jezike je stigla iz starogrčkog, a u vezi je sa imenicom „kosmos” koja nije samo označavala poredak, red u vasioni, već i svaku drugu vrstu dovođenja u red, ukrašavanja i ulepšavanja ‒ beleži ova autorka.

Naglašava i da je boginja lova, plodnosti i materinstva Dijana kod nas preimenovana u „boginju tepiha”. Pominje i prodavnice „Merkator” i „Merkur” što ne čudi jer je Merkur rimski bog trgovine, a imenica „merkator” označava trgovca.

‒ Ovi primeri upućuju na zaključak da se antika kao „prodavac” i garant kvaliteta često pojavljuje na tržištu. Reč je o moći koju nosi mit o samoj antici, odnosno o njenom savršenstvu, skladu, neprikosnovenosti. Antika – to je prošlost, i to zajednička (evropska). Tu se vrednost univerzalizuje i postaje apsolutna i neupitna, a samim tim što je značenje okamenjeno i svedeno na kliše, lako se čuva i jednostavno reciklira. Antički mitovi pouzdano i uverljivo obezbeđuju garanciju kvaliteta koji se meri vekovima ‒ smatra Lada Stevanović.

U knjizi pokazuje kako u savremenoj kulturi antiku nalazimo u filozofiji, književnosti, pozorištu, filmu, likovnoj umetnosti, ali i u sferi marketinga, internet tehnologije, video-igara, stripa.

Sagledava priču o Penelopi koja čeka svog Odiseja što je inspirisao književnicu Margaret Atvud za roman „Penelopijada”. Roman pripada feminističkoj tradiciji revizije mitova gde se polazeći od poznatog narativa ispisuje nova verzija, s tim da u slučaju ovog mita autorka nudi više verzija kao odgovor na čuveni mit. Tehnikom multipliciranih mitova podriva se ideja o jednoj pravoj verziji koja tako shvaćena može da predstavlja ideološko ogledalo. Kada ono bude razbijeno, otvaraju se brojne mogućnosti za nove priče, ističe autorka knjige.

Lada Stevanović ispituje i recepciju antičkog mita od psihoanalize do filozofije i feminističke teorije. Sagledava pobunu Antigone u filozofskoj tradiciji s osvrtom na predstavu „Moja domovina ‒ sedam snova” Nikite Milivojevića, u kojoj su glumci ispričali svoje strahove i snove nalazeći dodirne tačke sa antičkim tragedijama: „Kraljem Edipom”, „Edipom na Kolonu”, „Antigonom” i „Sedmoricom protiv Tebe”. Poseban odeljak knjige posvećen je antičkoj junakinji Medeji koja se pojavljuje i kao lik romana Kriste Volf „Medeja. Glasovi”.

Iz antropološke vizure sagledan je kontinuitet fenomena koji sa antikom većina ljudi ne bi povezala, a to je crni humor o čemu su svedočile još Aristofanove komedije i Juvenalove satire.