Радник септембра

Влада служи да влада. Ако има ко да влада уместо ње, не треба нам влада. Зато је више од три месеца и немамо. А и шта ће нам. Премијерка је „детонирала” једног човека да ради све што би она требало да ради. Натоварила му је на леђа и спољну и унутрашњу политику и избор министара и отварање коридора, болница, пруга... А то све, признаћемо, не може један човек. Осим једног човека, који не спава, који трчи од Брисела до Вашингтона, од Бањалуке до Стамбола, који одговара на сва новинарска питања, па чак и оних из тајкунских медија. Кад министри остану без речи, он им узима и то мало речи које имају у себи и лично одговара. Па и оговара. Не само Ђиласа, него и зета госпође Василић, кога и не познаје, али зна да је криминалац. А када му из умиљатих медија поставе питање како издржава све нападе нерадника и лопова, он слегне раменима и каже: Шта ћете, смета им што сам Србију довео од просјачког штапа до најуспешније земље у Европи. И шире, додали бисмо.

И у Београду има један који ради за све њих. И на пљувању неистомишљеника, чак и кроз маску.

Оног првог оптужују и за дешавања у Црној Гори, где он; по сопственом речима, не познаје никог из победничке коалиције. А и што би икога тамо познавао осим Мила, чија партија почиње да се распада брже од сладоледа на оној врућини. Али ће, кажу, преживети, за разлику од ове наше Демократске партије, која баштини традицију са грба, традицију двоглавог орла.

У септембру смо корону прилично сузбили, додуше не као домаћи фудбал, којег смо на путу да искоренимо.

Гутали смо кнедле кад је наш Ноле избачен са Ју-Ес опена. Додуше не као ону што је прогутала она „калаштура” крај аут-линије.

И на крају, Србија, као регионална сила, пружила је руку Америци, која ју је прихватила и тутнула у њу један декантер, једну оловку и један кључ Беле куће. Злу не требало.