Били једном „Индекси”

Ових дана, у оквиру фестивала музичког документарног филма „Док’н’ритам” у дому културе „Студентски град” (ДКСГ) у Београду, премијерно је приказан документарни дугометражни филм „Индекси” (112 минута) чији су аутори Зоран Кубура и Бојан Хаџиабдић, о легендарној поп групи Југославије. Филм је добио и награду стручног жирија, који је истакао да је филм „омаж једном времену у коме је јутро заиста могло да промени све”. У ово време короне, које нас је добро продрмало и из темеља нам пореметило животе, доневши са собом и велику дозу психичке тескобе, многи од нас траже спас и налазе мир у слушању добре поп музике, управо попут оне коју су изводили ненадмашни сарајевски „Индекси”.

Све до неки дан, сматрао сам да је „Бацила је све низ ријеку”, за коју је музику компоновао бас-гитариста ове групе Фадил Реџић, а речи написао певач Кемал Монтено, најбоља мелодија ове сарајевске и југословенске поп групе. Затим, на неки необјашњив начин, присетих се фестивала забавне музике у Опатији, а који је, у ствари, био верна копија чувеног италијанског фестивала „лаких нота” у Сан Рему. Била је то 1968. година. На фестивалу у Опатији „Индекси” су изводили мелодију Петка Кантарџијева, „Јутро ће промијенити све” по тексту Ивице Крајача, певача тада чувеног квартета 4М, и освојили трећу награду.

Потражио сам на „Јутјубу” ову мелодију и упорношћу дошао чак и до верзије исте песме коју је тада на опатијском фестивалу у алтернацији певао загребачки певач Стјепан Џими Станић. И не само то. Набасао сам и на верзију ове песме коју је са „Индексима” – али сад неком другом приликом – певала београдска џез дива Бисера Велетанлић. Која је верзија ове песме најбоља? За мене, без много двоумљења, она коју изводе „Индекси”. Ненадмашни сарајевски „Индекси”, у црним оделима и црним лептир-машнама, око врата... Тадашњу гарнитуру групе чинили су певач Даворин Поповић, соло гитариста Слободан – Бодо Ковачевић, бас гитариста Фадил Реџић, оргуљаш Корнелије Ковач, а за бубњевима је био Ђорђе Кисић.

Споменик Даворину Поповићу у Сарајеву (Фото: Ђ. Телебак)

„Индекси” су основани у Сарајеву 1962. године, а група је престала да постоји након смрти певача Даворина Поповића (18. јун 2001). Трајали су, дакле, 39 година. Иначе, „Индексе” су основали Исмет Арнауталић, ритам гитара, и Шефко Акшамија, бас гитара. Прва формација ове групе потрајала је до 1964. године, када у њу долази певач Даворин Поповић из сарајевске поп групе „Пауци”. А 1965. стижу и соло гитариста Слободан – Бодо Ковачевић и бас гитариста Фадил Реџић, обојица из сарајевске поп групе „Луталице”.

Од тада, њих тројица, Поповић, Ковачевић и Реџић, чиниће окосницу ненадмашних „Индекса”. Сви други чланови су долазили и одлазили (кроз групу су прошла укупно 24 музичара). Оно што је веома карактеристично за ову групу јесте то што су „свирали своју музику”. Главни композитори били су Ковачевић и Реџић. Године 1967. Ковачевић је компоновао мелодију „Око малих ствари свађамо се ми”, а на такмичењу „Песма Евровизије” такође су изводили његову композицију „Пружам руке”.

Корнелије Ковач, који је студирао Музичку академију у Сарајеву, постаје 1967. године оргуљаш „Индекса”. Следећи њихову главну идеју водиљу да сами компонују своју музику, негујући притом карактеристични „индексовски музички стил и звук”, група је наставила да ниже велике југослoвенске хитове. Тако су 1969. године снимили „Плиму”, за коју је музику компоновао Слободан Ковачевић, а текст написао Корнелије Ковач. Затим следи и изврсна мелодија „Негде на крају у затишју” Слободана Ковачевића, која траје 11,41 минут.

Након тога нижу се музички бисери сарајевских „Индекса”: „Свијет у којем живим” (музика Ковачевић – Реџић), „Да сам ја неко” (музика Хрвоје Хегедушић), а 1975. године појављује се можда и најбоља њихова мелодија – „Бацила је све низ ријеку”. Оно што за планинаре представља освајање врха Килиманџара или француског Мон Блана, у нашој поп музици представља њихов албум „Модра ријека”. За овај албум, а на стихове песника Мака Диздара (родом из Стоца) и са омотом којег је урадио сликар Мерсад Бербер, шест мелодија је компоновао Слободан Ковачевић, а две „Благо” и „Слово о човјеку” Фадил Реџић. Стихове „Модра ријека” и „Запис о земљи” на овом албуму изговара загребачки глумац Фабијан Шоваговић. После овог заиста фасцинантног албума – а у сасвим нормалној људској жељи за добром животном егзистенцијом (зарадом) – „Индекси” се окрећу „лаким нотама”. Тако, следе фестивалски шлагери „Испили смо златни пехар”, „Позови ме на кафу”, „310 пољубаца”, „Поздрави Соњу”…

У почетку своје богате музичке каријере – трајали су 39 година – свирали су на игранкама сарајевске „Слоге”, уз пљесак раздрагане сарајевске младости, чији део сам и сам био. Никад нећу заборавити једно сарајевско спарно летње вече кад сам, стојећи са својом „рајом” пред диском Банета Тоскића, угледао Даворина Поповића како нам се приближава заједно са једном од тада најлепших сарајевских девојака и његовом великом љубави Ранком Стајић. Ранка је 1972. године отишла у Америку, где и сад живи…

Као један од најважнијих симбола Сарајева (по свему судећи, и најважнији) најмање што су „Индекси” својом музиком заслужили јесте да Сарајево једну од својих улица  – и то не било где, него у самом центру – назове њиховим именом. Чини се да би најбоља локација била нека од улица у непосредној близини Радио Сарајева, у чијем су музичком студију „Индекси” и снимили већину својих незаборавних хитова.

Лепо би то звучало – сарајевска улица „Индекси”...