Тајна бодља у Бранковој тананој души

У „Политици” сам прочитао сјајан текст Драгољуба Стевановића: „Бележи, јаране мој”. Сусрете и разговоре с Бранком Ћопићем записивао је новинар Момчило Срећковић Моци, који је први пут срео великог писца као дечак давне 1962. године, а растао се од њега кобног 26. марта 1984. године.

То ме је асоцирало на књижевно вече у Шапцу 19. маја 2010. године. Представљена су изабрана дела дугогодишњег уредника Културне рубрике „Политике” господина Радована Поповића. После уводног говора уредника о двадесет књига, које је издао „Службени гласник” из Београда, Поповић је испричао неколико анегдота, малих тајни великих културних стваралаца, од Видмара па до Бранка Ћопића. То што је тада испричао нисам нашао у корицама његове књиге (прво издање, издавач „Српска књижевна задруга”) „Књига о Ћопићу или пут до моста”.

А у Шапцу је рекао следеће: „Испричала ми је и поверила да то објавим након њене смрти, супруга познатог књижевника др Богданка Цица Илић. А то исто је њој поверио супруг Бранко Ћопић. ’Ово ћеш, Цицо, испричати тек када ја умрем! Ја нисам успешно положио дипломски испит у Учитељској школи. И нисам смео пред брижну и строгу мајку Софију – Соју. Поверим се другу и он ми предложи да фалсификује диплому. Прихватим, и он то уради. Са том дипломом стижем у Београд и уписујем се на Филозофски факултет, који успешно завршавам’”. А докторка Цица је поверила то Радовану заклевши га да то објави тек после њене смрти!

У тексту из „Политике” који је повод овог писма налази се и неколико уоквирених реченица „Издаја пријатеља”. Ово није моја „издаја” Бранка Ћопића, нити пак израз мањег поштовања његовог великог дара и велике храбрости... Само покушавам да докучим да није можда и оно што сам пренео „тајна бодља у његовој тананој души”?!

Јован Рукавина,
Шабац