Tajna bodlja u Brankovoj tananoj duši

U „Politici” sam pročitao sjajan tekst Dragoljuba Stevanovića: „Beleži, jarane moj”. Susrete i razgovore s Brankom Ćopićem zapisivao je novinar Momčilo Srećković Moci, koji je prvi put sreo velikog pisca kao dečak davne 1962. godine, a rastao se od njega kobnog 26. marta 1984. godine.

To me je asociralo na književno veče u Šapcu 19. maja 2010. godine. Predstavljena su izabrana dela dugogodišnjeg urednika Kulturne rubrike „Politike” gospodina Radovana Popovića. Posle uvodnog govora urednika o dvadeset knjiga, koje je izdao „Službeni glasnik” iz Beograda, Popović je ispričao nekoliko anegdota, malih tajni velikih kulturnih stvaralaca, od Vidmara pa do Branka Ćopića. To što je tada ispričao nisam našao u koricama njegove knjige (prvo izdanje, izdavač „Srpska književna zadruga”) „Knjiga o Ćopiću ili put do mosta”.

A u Šapcu je rekao sledeće: „Ispričala mi je i poverila da to objavim nakon njene smrti, supruga poznatog književnika dr Bogdanka Cica Ilić. A to isto je njoj poverio suprug Branko Ćopić. ’Ovo ćeš, Cico, ispričati tek kada ja umrem! Ja nisam uspešno položio diplomski ispit u Učiteljskoj školi. I nisam smeo pred brižnu i strogu majku Sofiju – Soju. Poverim se drugu i on mi predloži da falsifikuje diplomu. Prihvatim, i on to uradi. Sa tom diplomom stižem u Beograd i upisujem se na Filozofski fakultet, koji uspešno završavam’”. A doktorka Cica je poverila to Radovanu zaklevši ga da to objavi tek posle njene smrti!

U tekstu iz „Politike” koji je povod ovog pisma nalazi se i nekoliko uokvirenih rečenica „Izdaja prijatelja”. Ovo nije moja „izdaja” Branka Ćopića, niti pak izraz manjeg poštovanja njegovog velikog dara i velike hrabrosti... Samo pokušavam da dokučim da nije možda i ono što sam preneo „tajna bodlja u njegovoj tananoj duši”?!

Jovan Rukavina,
Šabac