Брисел би да нам се огади ЕУ

Наклоност грађана Србије према Европској унији је испод 50 процената , а сва је прилика да ће после јавног и детаљног обелодањивања садржаја најновијег извештаја Европске комисије о реформама бити и мања. Брисел као да се труди да српском народу „огади” ЕУ. Окоштала бирократска структура која вапи за сопственим реформама, по изјавама званичника више земаља из ЕУ, гледа на Београд мрког погледа и са корбачем у руци измишљајући непрестано препреке за његову искрену намеру – чланство у Унији. Са препрекама које се пред Србијом постављају није се суочавала ниједна држава која је у последње две и по деценије закорачила у ЕУ.

Није потребно бити превише „политички писмен” па схватити да Брисел у ствари не жели Србију у свом јату, већ да је његов основни циљ да јој загорча живот и унесе раздор међу становништвом на унутрашњем плану, а на спољном да покида све њене везе са другим државама које су исказале више поштовања, солидарности и жеље да јој помогну, а то су Кина и Русија. И то све првенствено ради тога како би Београд био искључиво зависан у свему од бирократа те окоштале и нереформисане европске структуре.

Истовремено, Брисел би да Србију претвори у своје неоколонијално двориште у коме ће лечити своје фрустрације, између осталог и тако што ће наређивати, захтевати како се коме „ћефне” из некаквих њихових комисија, парламената, а све на миг онога који вуче конце, једне или евентуално две државе ЕУ.

Најновији извештај ЕК на бестидан, али бескрупулозан начин, потврђује ту осионост и бахатост која се не скрива, напротив она се истиче да би се исказало непоштовање Србије и њених званичника. У томе се користе разноразне конструкције, па и измишљања, прикладнији таблоидима него званичним документима једног европског органа.

Критикује се став председника Вучића изречен на почетку пандемије да „ЕУ до сада није исказала солидарност”. Вучић је то рекао у тренутку када нико из Уније није одговорио на „куцање на врата” за солидарност пред пошасти какве до сада није било. Чланице ЕУ су се бавиле собом, затварале границе, свака је гледала у своје двориште како да се спаси што се спасти може, а било је и оних најмоћнијих које су плениле туђе, већ уплаћене респираторе, чим су се у транспорту до одредишта мале земље нашли на њиховом тлу. Са позиција окрутног и саможивог, није их интересовало то што нека друга земља, укључујући и једну малу Србију, остаје на брисаном простору. Нису могли да верују да ће ипак та мала земља и без њихове помоћи успети да за кратко време обезбеди респираторе, тестове и све остало од пријатељске Кине, а потом и Русије, и да је солидарност Уније пала на испиту. Охоли и надмени замерају председнику Србије на таквој оцени, а занемарују да је шефица ЕК, комисије која потписује извештај, госпођа Урсула фон дер Лајен, и сама три пута говорила о изостанку солидарности, а последњи пут недавно: „Ово је било штетно и могло се избећи”. Она, дакле, може, председник мале али поносне државе – не може, нити сме, јер ће га бирократе на миг главне државе у ЕУ – „ставити у извештај” у негативном контексту.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста,
Крагујевац