Балада о Џенис Џоплин

Пре пет деценија свет је изгубио Џенис Џоплин, а добио је легенду. Ово није колумна о музичкој заоставштини чувене рок и блуз бунтовнице, већ кратка посвета њеном симболичком легату. Пола века након смрти велике звезде, песме које су за њом остале нису ништа мање популарне него што су биле за њеног живота, а ни друштвена критика уткана у препознатљиве стихове о слободи или „мерцедесима” није изгубила на снази. Напротив, чини се да су њена феминистичка агитација и пророчки изречена критика конзумеризма скројене тако да савршено одговарају духу данашњег времена.

У време када је рат у Вијетнаму беснео, а улице Париза гореле од социјалних немира, америчком контракултурном сценом владала је Џенис Џоплин. Била је икона померања устаљених правила и граница „лепог” понашања. Ставом, изгледом и текстовима нудила је другачији модел родног идентитета. Ако пажљиво гледамо посебан израз који је имала, видећемо да су у њему присутни многи елементи тзв. Другог таласа феминизма, који ступа на снагу седамдесетих година прошлог века (Први талас феминизма био је борба за правну и политичку једнакост, а Други је подразумевао ширу друштвену, економску и културну борбу). Но, ту постоји једна зачкољица. Кад читате текстове који су написани о њој (а има их невероватно много), наићи ћете на оцену да је реч о парадоксу – да је Џоплинова остала запамћена као симбол феминизма, а да се за исти заправо никад није борила конкретним изјавама, односно активизмом. Одговор на такве критике могао би бити да она можда није била активисткиња за права жена у смислу у којем су то биле неке друге жене тога доба, али јесте живела другачији, неконвенционални родни модел.  Није била смерна, женствена, субмисивна, била је дивља, слободна, еманципована и самостална. Чак и на рокенрол сцени, која је по правилу била субверзивна, жене пре Џоплинове нису имале истакнут положај (сетимо се само девојака које су ишле уз „Битлсе” или неке друге групе – увек су то биле жене у другом плану, „иза” мушких звезда којима су се дивиле, обожавале их и пратиле). Џоплинова је, с друге стране, иако у свакодневном животу чак и стидљива, у трену постајала најсјајнија звезда на светлима позорнице. Никад није била у сенци мушких извођача, ни на Вудстоку, ни на било којем другом музичком догађају.

Још један друштвени аспект везан за дело Џенис Џоплин остао је актуелан до дана данашњег. Сетимо се њене најпознатије песме („Мерцедес Бенц”) и сатиричних стихова у којима је критиковала конзумеризам и глад за различитим статусним симболима тога времена (телевизор у боји, „мерцедес”...). Инсистирање на постматеријалним вредностима насупрот материјалистичких било је једно од основних обележја хипи покрета, које нам се данас не чини само као реликт прошлости, већ и као својеврсна утопија. У данашњем времену суровог императива економског постигнућа, које иде „руку подруку” с различитим „пратиоцима”, попут савршеног физичког изгледа, наметнутих визуелних норми на друштвеним мрежама, са системом вредности који је условљен робним маркама – идеја да се један музичар тог реномеа и културног утицаја (а посебно ако је реч о уметници женског пола) оштро супротстави постојећем поретку готово да је незамислива. С друге стране, колико год данас изгледа смешно да је највећа жеља пре само пола века била поседовање телевизора у боји, критика потрошачког менталитета и афирмација нематеријалних вредности данас је још актуелнија, а критика у стиховима песме „Мерцедес Бенц” и даље је прилично убојита.

Не улазећи у то да ли неко воли музику Џенис Џоплин или не, и да ли је фан њене заоставштине, неспорно је да је реч о једној од најаутентичнијих личности светске културне сцене. Била је права представница хипи покрета – и визуелно и уметнички и вредносно – и померала је границе устаљених норми. Умрла је млада, са само 27 година, и тако постала део „Клуба 27” (реч је о прилично морбидном културном феномену да је немали број музичких звезда преминуо управо у 27. години – Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Курт Кобејн). Размишљајући ових дана о томе на који начин су неке теме остале актуелне и након 50 година, шта је хипи покрет променио, које су биле заблуде сексуалне револуције и (нарочито) антиратних идеала, досећам се стихова (можда најбоље, а мени свакако најомиљеније) песме Џенис Џоплин:  „Слобода је само још једна реч за то да немамо шта да изгубимо” (песма „Me and Bobby McGee”). Слобода јесте била кључни појам који је обележио генерације хипи покрета, али дубока људска и колективна дилема садржана у тим стиховима преживела је већ пола века и остала у наслеђе и данашњим генерацијама.

Доценткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду