Родољубива песма Милоја Поповића

Дана 11. октобра 2020. године наш и његов лист „Политика” објавио је тужну вест: – отишао је на пут без повратка књижевник Милоје Поповић Каваја, високообразован, просвећен и талентован, зналац бројних језика. Његово огромно искуство, стечено код нас и у свету, мисаоно богатство и стваралаштво издигло га је у ред виђених интелектуалаца и уважених личности. У друштву је био радо виђен и цењен. Није истицао своје урођене и однеговане особине. Добитник је бројних награда и признања међу којима и Вукове награде. Био је писац и талентовани говорник.

Нарочито истичем његово родољубље исказано у песми „Марш на Дрину”, коју је испевао и јунаштво српских бораца и целог српског народа издигао у небеске висине и небеско плаветнило. Само том песмом, без других стваралачких дела, подигао је себи, за живота, споменик пун части, врлина и родољубивости, за сва времена, док је Срба и земље Србије.

Песму „Марш на Дрину” испевао је Поповић 1964. године о педесетогодишњици Церске битке (1914). Пева се на свечаностима, разним светковинама, скуповима, стадионима. У души је и осећању сваког Србина, који се дичи и поноси том песмом и њеним творцем. Певана је и у Генералној скупштини Уједињених нација. У њеним стиховима који одише патриотизмом, јунаштвом, песничким особеностима, посебно римом, истиче се народна реч, језик стил који у целини гледано и доживљено, исказују занос, усхићење, полет и одушевљење, родољубље и јунаштво српског ратника, јунака без мане и страха, како би то рекао велики Његош: „Он је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати”.

 Ево само једног од 14. стихова песме „Марша на Дрину”: „Пуцај момче, Мајка ти не плака, Јер је кућа свака, Дала Церу једнога јунака, Оца, сина, брата.”

Ова песма спада у ред најлепших и најзначајнијих родољубивих песама у нас и у рангу је сличних у српској песничком стваралаштву, као што је, примера ради, по изразу песма деспота Стефана Лазаревића (1377–1427) „Слово љубве” која је, као и „Марш на Дрину”, писана племенитом душом и осећајним срцем или, друкчије речено, трептајем душе и радошћу срца. А по садржини и једна и друга представљају посвету и признања човеку и народу и његовим особинама, оним најбољим.

Нека је, и биће, вечна слава и незаборавно сећање на дичну нам личност и понос нашег Милоја Поповића, Каваје.

Љубомир Ив. Јовић,
пензионер,
Нови Београд