Три издавачка подухвата

Донедавно су књиге из области архитектуре биле реткост, а када се за време санкција грађење свело на незнатну меру, одважила се писана реч и почела, више него раније, да се појављује у умноженим архитектонским књигама и ревијама. Данас се неретко и у кратким размацима појаве обимне и значајне књиге и актуелни преводи из стране литературе, тако да је успостављена задовољавајуће књишка берза готово из свих области архитектуре.

Недавно су се појавиле три врло значајне књиге из три различите програмско-издавачке сфере. Прва је право лексикографско чудо. У нашој неуређеној, стихијној, националној лексикографији познатој по започињању, незавршавању, појавио се трећи и четврти том, од планираних осам, „Енциклопедије архитектуре” аутора и издавача архитекте Слободана Малдинија. Један самотњак без редакцијских одбора и сарадника, без финансијера и подршке државе у року од три године (после објављивања првог и другог тома награђених 2004. године за издавачки подухват на Сајму књига у Београду) сада објављује трећи и четврти том великог формата са 1.750 лексикографских јединица и 35.000 фотографија! Догађај без преседана, који никакве велике куће са батаљонима сарадника електронских помагала и уходаним банкарским новцем неће моћи да превазиђу. Подвиг на ивици реалног и због тога недовољно поштован у нашој лексикографској летаргији и анемији. Од сада ће сваком образованом човеку, сваком студенту архитектуре и уметности, малим и великим архитектима у сваком тренутку то бити први приручник из кога се може лако информисати, сазнати, научити и проверити све шта је архитектура, ко је њу стварао од праисторије до данас. Биће то незаменљива књига, наш српски Нојферт, на понос српској архитектури и култури.

Друга је књига „Судбина доктрина” архитекте Александра Миленковића, поново самотњачки, самоиздат подвиг великог ерудите. То је десета по реду књига плодног писца и публицисте у којој су сакупљени његови текстови објављивани у разним листовима и часописима писаних током 40 година (највећи број је објављен у културним рубрикама „Политике”). Књига је аутентично сведочанство о кретањима у српској архитектури, урбанизму, примењеној уметности и дизајну, драгоцена провера архитектуре као одраза времена и критичке мисли која је пратила архитектонска и шире ликовна збивања у земљи. Као посебан куриозитет су коментари којим аутор у поскриптуму актуелизује свој критички ораторијум и са дистанце од по неколико деценија сада контрапостира првобитне оцене са својим данашњим становиштима.

И трећа књига „Нова парадигма у архитектури”, такођеплод једног великог личног ангажовања, дело које су заобишле „велике куће” је осавремљена верзија култне књиге Чарлса Џемса „Језик постмодерне архитектуре”, штиво које је до данас остало теоретски катихизис сваког иоле просвећеног архитекте. Стигло је са малим закашњењем пред српске читаоце захваљујући личној иницијативи Драгорада Ковачевића и његовог невеликог али брижљиво негованог и специјализованог „Орион Арта”. Од 1977. године када се појавила Џемсова књига „Језик постмодерне архитектуре”, архитектура се брзо мењала, развија улазећи у нове токове са експлозивним компјутерским дизајном који је изнедрио нову изражајну поетику: биоморфне облике, метафоричност, ригидни деконструктивизам и посве нову фракталну архитектуру. Све ове новине Џемс је систематски надграђивао, па уместо нове књиге добили смо врлу стару-нову књигу о фасцинантном континуитету од Минору Јамасакија до Геријевог новог Гугенхајмовог музеја у Њујорку.