Почела градња „српске куће”

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 23. јуна – „ЕУ је прогласила 2008. за годину међукултурног дијалога у Европи и осталих култура у свету”, истакао је председник словеначке владе Јанез Јанша, почасни гост на полагању камена темељца „православног центра” у Љубљани, подвлачећи културно-цивилизацијску различитост између Словенаца и Срба. У години међукултурног дијалога оценио је похвалним што „имамо не само бројне конференције, закључке и сусрете”, него и пројекте попут градње црквеног центра уз бок православног храма Светих Ћирила и Методија”, на ободу парка Тиволи.

Тако ће српска заједница у Словенији, која, према попису становништва из 2002. чини 1,98 одсто укупне популације, а тиме и најбројнију, иако непризнату и обесправљену народну мањину, добити простор у коме ће се, према речима пароха Перана Бошковића, одвијати различити културно-црквени садржаји. Бошковић очекује да градња, вредна три милиона евра, буде окончана 2009. захваљујући помоћи државе, а пре свега фирми и појединаца.

За разлику од (такође непризнате) хрватске мањине у Словенији, која у центру Љубљане има „Хрватски дом” у новоизграђеним зградама у којима су смештени државни органи, српска друштва немају заједничку „српску кућу”, а разлика постоји и у просвети; Министарство школства Словеније омогућило је малишанима да уче у основним школама, између осталих, и хрватски и албански језик, као изборни предмет, али не и српски, упркос обећањима која словеначке власти већ четири године дају званичницима из Србије, почевши од Јаншиног обећања председнику Тадићу током његовог првог боравка у Љубљани.

Колико поштовање језика и писма (ћирилица је у свакодневном сленгу, због облика неких слова, давно прекрштена, пејоративно, у „грабљице” -грабуље) оптерећује међусобне односе показало се на конференцији за новинаре коју су 11. јануара ове године у Љубљани одржали министар Вук Јеремић и домаћин Димитриј Рупел. Тада је шеф српске дипломатије, ничим изазван, на енглеском одао признање Словенији: „Веома сам радостан што се српски језик већ други семестар учи у словеначким школама као изборни предмет”.

Министар Рупел је оћутао, иако је била у питању дезинформација словеначке и шире јавности, јер се српски ни тада, ни данас, није учио ни у једној словеначкој школи као изборни предмет. На питање „Политике” у којој школи у Словенији се „већ два семестра учи српски”, Рупелов кабинет нас је упутио на министарство школства, где су потврдили да се српски језик нигде не учи, а на питање зашто, добили смо одговор да „нема интересовања”. С обзиром на то да се та тврдња коси са захтевима српске заједнице која броји око 40.000 људи, као и српских културних клубова широм Словеније, даљим истраживањем сазнали смо да није у питању неспособност администрације у Београду да спреми предлог уџбеника, већ је посреди маневар којим је српски језик „заобиђен”, избачен из система словеначког основног школства, у два корака. Понуда је наводно осванула „на сајту словеначког министарства просвете”, а онда се „заборавило на други корак”, па је изостало обавештење директорима школа да деци и родитељима понуде учење српског језика као један од обавезна три изборна предмета (о трошку словеначког буџета) у последњој тријади основног образовања.

Овако произведен „изостанак интересовања” навео је словеначко министарство школства да закључи да „за учење српског језика нема заинтересованих”. Кровна организација српских културних друштава је поводом Јеремићеве изјаве протестовала и код словеначког министра просвете Милана Звера, уз захтев да се организује и настава српског, али је успех изостао. Произилази да је властима у Словенији драже да тај део посла обави СПЦ о свом трошку, у новом објекту величине 1.769 метара квадратних, који ће бити намењен „црквеним активностима, образовању (учионице, библиотека, мултимедијски простор у коме ће се одвијати разни курсеви и предавања), те културним приредбама (друштвене делатности Српске православне црквене општине Љубљана, ликовне изложбе, уметничка гостовања)”.

Постављање камена темељца „православног центра”, како су га назвали словеначки медији, помогао је, уз Јаншу, и „кум цркве” кошаркаш Раша Нестеровић, а догађај су увеличале званице из земље и иностранства, попут Милорада Додика (Република Српска учествује у финансирању) и министра финансија Мирка Цветковића у име председника Тадића. Јанша и Додик су на маргинама скупа разговарали о европској перспективи западног Балкана, а овдашњи портали, избегавајући да употребе ближе национално одређење (у вези са Србијом), извештавају да премијер жели да се „православни верници у Словенији осећају потпуно равноправно и слободно”, уз напомену да се почетак реализације пројекта (који датира из 1936) подудара са „тренутком у коме Словенија води ЕУ”.

Јанша је окупљене подсетио да „не затварамо очи пред чињеницом да је у време распада Југославије дошло до дубоких размимоилажења (између словеначког и српског народа), која су данас, на срећу, за нама”. Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Јован уручио је потом појединцима, заслужним за остварење пројекта, орден Катарине Кантакузине Бранковић првог реда. Орден су примили, између осталих, министар правосуђа Ловро Штурм и ватикански апостолски нунциј Сантос Абрил и Кастело, док је градоначелник Љубљане Зоран Јанковић добио плакету.