Вишак одушевљења према „Трампу Србину”

Овдашњи естаблишмент поодавно је обелоданио ко је њихов миљеник на америчким председничким изборима: Доналд Трамп. Ништа се не зна како ће се поставити уколико победи Џо Бајден.

Чему толика журба и откривање карата? Зашто тако лако одбацивање свежњева савета да не треба брзати? Могао је Јосип Броз да међу првима јавно осуди совјетску инвазију Чехословачке 1968, али нити је Александар Вучић Тито, нити је Србија оно што је била Југославија, нити је свет исти као пре више од пола века.

Председник Србије и доскорашњи шеф дипломатије готово да су очарани актуелним станаром Беле куће само зато што је показао спремност да саслуша шта Београд има да каже на тему Косова.

Трамп је унео нешто више објективности и уравнотежености у дијалог око Косова, и то је добра вест. Бајден такав приступ намерава да ресетује како би продужио једносмерном улицом која води ка Приштини – барем тако нагађамо.

То што Трамп сматра да је коначно решење најозбиљнијег конфликта западног Балкана у међусобном признавању Србије и Косова потискује се у други план, док се Бајдену стално спочитава једнострана одбрана косовских власти, што се такође своди на међусобно признавање.

Вучић или Ивица Дачић неће гласати на изборима и уторак. О новом председнику одлучиће Американци које проблем Косова занима као лањски снег. Зашто се, онда, владајућа каста тако здушно определила за Трампа ризикујући да (беспотребно) увећа Бајденов анимозитет према Србији.

Дипломатија је умеће приближавања, а не удаљавања, па би могло да се закључи да је српска дипломатија недорасла задатку. Посебно имајући у виду да без Америке нема решења за Косово, које је алфа и омега српске унутрашње и спољне политике.

Трамп је, изгледа, прешао преко чињенице да је Вучић уочи америчких избора 2016. донирао фондацији која припада његовом тадашњем ривалу Хилари и њеном мужу Билу Клинтону. Питање је да ли ће такву ширину показати Бајден кад га у Овалном кабинету подсете да је исти тај Вучић потпомогао да од њега, Бајдена, направе омражени лик у српској јавности.

Уколико Бајден победи, као што говоре предвиђања, треба инсистирати на „конструктивности” коју је Београд показао у обнови замрзнутих односа с Америком, предочити спремност да се тако настави и с новом администрацијом. Може се претпоставити да је кандидат демократа такође заинтересован за јаче присуство САД у региону, за блокирање растућег руског и кинеског утицаја.

Бајден говори да жели да поправи озбиљно нарушене односе с прекоатлантским партнерима у НАТО-у и Европској унији. То отвара шансу Србији, која је тренутно на распећу између Вашингтона и Брисела не знајући шта да ради јер би само фото-финиш могао да одреди ко је Београду важнији од та два западна партнера. Не само око Косова.

Објективна анализа намеће закључак да Трампов нови мандат значи продужетак америчке конфронтације с Европљанима, посебно Немачком – што за Србију није добро. Бајден би тај терет могао да скине с Вучићевих леђа – и да га замени отвореним притиском за признавање косовске независности.

То значи да оба кандидата за власт у Белој кући Србији нуде повољности и неповољности. Ништа није црно-бело, без обзира на то што се званични Београд тако понаша.

Сад је касно да се ишта промени, а председник је заузет поравнавањем штета које је вашингтонски споразум узроковао на другим адресама: у Берлину, Москви, Пекингу, Анкари.

Али, чак и уколико се извуку поуке, Србији предстоји тежак период. Уљуљкивати се да би Трамп ускоро променио свој конфронтациони курс ка Европи било би наивно. Баш као и веровати речима емисара ЕУ да се косовски проблем решава у координацији с Америком. Од тога нема ништа. Барем за догледно време.

Србија, с друге стране, нема тај луксуз да слепо следи Вашингтон и да се укључује у лични Трампов обрачун с немачком канцеларком, дојучерашњим идолом председника Вучића. Као што не треба да иде у отворено заоштравање с Русијом, Кином или Турском.

Интереси Србије најбоље би се остварили у одржавању хармоније са светским силама, али за то је неопходна маестрална дипломатска еквибрилистика, за коју нису довољне ни председникове лидерске амбиције ни Министарство спољних послова, које се на те теме мало шта пита.

Помогло би да се, у складу са званичним спољнополитичким опредељењима, прецизније одредимо према Америци и ЕУ. Србија на Западу не значи прекид сарадње с Истоком, али значи јасну дистинкцију између политичких и социјалних вредности Истока и Запада. Србија на Западу значи брже усвајање оних вредности које су садржане у прокламованим циљевима Београда.

Све то остварљиво је искључиво без емоција, које се код Вучића препознају док скрушено седи пред Доналдом Трампом, као дете се диви Владимиру Путину, кује у звезде „брата” Си Ђинпинга, снисходљиво респектује Ангелу Меркел или се грли с Реџепом Тајипом Ердоганом.

Вишак одушевљења према „Трампу Србину”, како су америчког популисту и националисту назвали овдашњи прорежимски таблоиди, могао би да створи проблеме у случају да он изгуби изборе.

Победа Бајдена би актуелизовала питање зашто нам је све то било потребно, али поправног нема. Председник и дипломатија Србије добиће прелазну оцену тек кад се ослоне на хладни рацио и калкулисани интерес у складу с размерама ове земље. Кад Министарство иностраних послова да предност професионалцима, а не политичким активистима којима су амбасадорска места синекура за послушност.

То би морао да буде наук, без обзира на то за кога ће се у уторак определити Американци.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa