О себи говоримо кроз објекте које поседујемо

Шпанска књижевница Сара Меса (Мадрид, 1976), поред осталих, ауторка је и романа „Ожиљак”, који је код нас у преводу Ане Марковић објавио „Клио”. То је прича о необичном љубавном односу двоје јунака, који се упознају на књижевном форуму и почињу да дискутују о животу и уметности. Убрзо главни јунак Кнут, који себе тако назива по Кнуту Хамсуну, девојци са којом се дописује, почиње да шаље гомиле украдених књига, као доказ привржености. После неког времена, његови поклони постају типични симболи потрошачког друштва: фирмирана гардероба и модни додаци. Његова изабраница осећа да треба да побегне, али је нека потреба задржава да остане у том односу...

Сара Меса је поводом ове књиге награђена „Критичким оком” за приповедну прозу Шпанског националног радија, а увршћена је на листу за књигу године у дневним листовима „Ел паис”, „Ел мундо”, „Ел еспањол”... Дела ове списатељице преведана су на десет светских језика.

Све осим љубави, а најпре манипулација, дефинише онлајн емотивни однос јунака у вашем роману. Због чега вам је оваква електронска веза била привлачна и пре појаве новог вируса?

Манипулација је одувек постојала у романтичним односима. Можда је то нешто у вези са љубављу, жеља за поседовањем, ексклузивност, страх од напуштања, што води злоупотребама на овај или на онај начин. Међутим, не дешава се то само у онлајн односима, иако фактор удаљености појачава такав ефекат. Не знам да ли ће ова нова ситуација још више водити манипулативности у међуљудским односима или не. Оваква веза била ми је привлачна због тога што осветљава сложеност људске природе, наше несигурности, као и нашу ужасавајућу потребу да будемо вољени.

Какав је то ожиљак који остаје у вашој јунакињи Соњи? Знате ли младе жене које их имају?

То је ожиљак од живота, од прошлости. Свако га има. Дешава се и то да неки мушкарци не прихватају женске белеге када указују на прошлост чији део они нису били.

Момак краде ствари за девојку, као да је освојио за њу неку битку, али жели и да она у томе учествује, да цени његов напор. Коју то врсту психологије овде истражујете?

Нарцисоидну. Он није клептоман, зато што клептоман краде импулсивно и каје се после. Он планира своју похару, воли да ризикује и да победи. Оно што узме на недозвољени начин, за њега представља трофеј.

Да ли је исто украсти књигу или фирмирану гардеробу?

За протагонисту романа јесте. То је за њега растући процес хватања некога у замку префињеним предметима. Књиге представљају одређену разлику, а то је култура. Фирмирана гардероба симбол је новчане моћи.

Шта нас више дефинише као људе данас ‒ књиге које читамо или одећа коју носимо?

Књиге, наравно, мада увек о себи говоримо, о томе ко смо, кроз објекте које поседујемо.

Дела Пруста и Кнута Хамсуна која се помињу у вашем роману, да ли су и вама значајна?

Волим их, наравно, али то нису аутори које препоручујем... на тај начин их спомиње мој јунак Кнут. Увек је важно раздвојити карактере и аутора.

Док сте писали овај роман познате модне компаније и имена још су много значили људима. Да ли су се проритети у међувремену променили, због затварања у куће?

Не мислим да је тако. Затварање је само једна епизода, уметак у нашој стварности.

На који начин се суочавате са растућом пандемијом у Шпанији и која област је угроженија ‒ култура, економија или свакодневни људски односи?

Све је погођено тиме, али што је за мене најинтересантније, као и оно што ме највише забрињава, јесте начин на који се односимо једни према другима. Друштвена удаљеност, мањак поверења, тражење криваца...

Једна од ваших тема су и проблеми млађе генерације. Која су то доминантна питања у новије време?

Не мислим да говорим само о младима. Верујем да су моје теме шире од тога. Не бих се усудила да анализирам утицај такозване нове нормалности на младе, осим онога што је већ очигледно: образовање које сада добијају лошијег је квалитета, што ће само погоршати друштвене неједнакости.

Да ли је у нашем свету икада постојала нормалност?

Нормалност је по дефиницији оно што се уклапа у норму. Због тога је реч о апстрактном концепту према којем треба да се односимо опрезно, како нас не би уништио.