Није било „тоталне неистине”

Подсећам господина др Александра Средојевића, православног свештеника из Београда, који у тексту, објављеном 21. октобра у рубрици „Међу нама”, открива да сам у свом отвореном писму председнику Вучићу изнео „тоталну неистину” да је Српска православна црква била против тога да се Теслина урна премести из музеја у порту Храма Светог Саве.

Поштовани господин Средојевић је тотално у криву, јер сам ја у писму председнику само подсетио на расправе које су вођене 2016. године на страницама „Политике” поводом иницијативе појединих јавних личности да се Теслина урна пренесе у двориште Храма. У „Политици” од 17.  јуна освануо је текст „Теслина урна у троуглу Музеј–Храм–Град”, чијег се аутора више не сећам, али се вероватно може пронаћи у архиви „Политике”.  Из поменутог текста смо сазнали да се Управни одбор Музеја Никола Тесла противи преносу овог „музејског експоната” на неко друго место, па ни у порту Храма Светог Саве.

Ја сам тада, у „Политици” од 24. јуна 2016. реаговао текстом „Маузолеј за Теслу” подсећајући да су сличне дилеме око премештања Теслине урне постојале и пре десет година, у јеку обележавања 150-годишњице рођења великог научника. Отприлике две године после тога је Српска православна црква пристала, и касније више пута и тражила, да се Теслина урна премести у порту Храма Светог Саве. То је несумњиво велики корак напред у односу на ранија размишљања и ја то поздрављам. Стари Латини су волели да кажу „Ниједно правило без изузетка” и на то указује и сам г. Средојевић када нас подсећа да су у порти Саборне цркве у Београду сахрањени један монах (Доситеј) и један грађанин (Вук), па је ваљда Црква спремна да поново одступи од свог правила да је црквени простор намењен само свештеним и крунисаним главама кад је реч о гробовима.

У сваком случају, питање смештаја Теслине заоставштине остаје отворено јер мислим да локација старе термоелектране никако не долази у обзир. Идеја градских власти да се то уради представљала би грандиозну увреду за Теслу и ја се већ чудим да знаменито Теслино друштво у Америци (Tesla Society) или неко други из Америке, будући да је реч о њиховом држављанину, већ нису реаговали у циљу заштите Теслиног имена. Ако Град Београд има потребу да решава неке своје урбанистичке „црне рупе” нека у то не меша Теслу и његово часно име. Те своје руине, ма како их адаптирали, нека Град посвети неком другом.

Због породичних разлога ових дана нисам у могућности да покренем нову иницијативу да се Теслином музеју додели зграда старе железничке станице. Надам се да ће, најзад, успавани интелектуалци, који су донедавно стицали медијску популарност пишући и говорећи о Тесли, устати у његову одбрану. Један од њих ми је чак рекао да ће предложити да се Теслин музеј смести у зграду Градске скупштине, а тамошња администрација да се пресели у део големе Палате „Србија”. Не знам да ли ће то заиста и учинити, али он мисли да је Стари двор права и најбоља адреса за Теслу у Београду. У тој згради Тесла се сусрео са краљем Александром Обреновићем јуна 1892. године.

Поштовани господине Средојевићу, пошто смо, надам се, разјаснили да није било никакве „тоталне неистине” с моје стране и да сам потпуно сагласан да се Теслина урна смести у Храму, остаје ми да Вас замолим да свој ауторитет и утицај употребите да се пронађе адекватна локација за Теслин музеј. Ја и даље мислим да је стара железничка станица за сада најбоље и најбрже решење, а бивша централа на Дорћолу нека буде адаптирана у велики технички музеј општег карактера. Тесла је био много више од свог инжењерског генија и својих изума и то се мора приказати у посебном музеју који ће и локацијски и концепцијски бити привлачан бројној публици.
Проф. др Слободан Покрајац,
Београд