Из Стразбура, по процедури

На Другом дневнику РТС-а видео сам тог 13. марта 2008. господина Јелка Кацина, известиоца ЕУ за нашу земљу. Био је у посети Београду, утисак који сам стекао је да је био и добро расположен, свестан да доноси Србији добре вести из Брисела и Стразбура.

На питање новинара о визним олакшицама према нашим грађанима и шта мисли о том проблему, Ј. К. је одговорио: „Српски проблем нису визе, већ инвестиције и нова радна места”.

Добро сам упамтио ову реченицу. Устао сам рано следећег дана и решио да нешто урадим. Отишао сам на званични сајт ЕУ, нашао сам и-мејл европског омбудсмана и написао апел у којем сам навео управо оно што сам чуо и затражио сам мишљење евро-омбудсмана о свему томе. Хтео сам да сам проверим како то администрација Брисела контролише своје чиновнике. Да ли су њихове изјаве у име ЕУ изјаве појединаца, држава чланица или нешто треће...

Апел сам написао на француском језику. Рекао сам да наши грађани већ осамнаест година чекају у редовима испред амбасада, и да уцене ЕУ према нашој земљи повећавају број евроскептика. Једноставно сам тражио да нешто учине.

На моје велико изненађење, дванаест дана касније, 25. марта, добио сам званичну потврду да је мој апел добио статус жалбе и да је заведена под бројем 0781/2008/ЛР, а као особа за контакт наведено је име госпође Луиз Ришар. Наравно, нисам се двоумио, одмах сам је позвао, представио се, дао моје податке и адресу. Изненадила се, није могла баш све да схвати, али очигледно да збуњеност ових људи није престала кад сам им објаснио да сам основну школу завршио у Паризу, да се жалим на изјаву званичника ЕУ, да су побркани лончићи, што би рекао наш бивши председник Милан Милутиновић.

Рекао сам да ћу у новинама наћи још изјава које говоре у прилог овој једној, и да је то лако проверљиво. Госпођа је рекла да ће поступити по процедури и да ће жалбу однети лично господину медијатору ЕУ. Рекао сам: „Мерси”.

Нисам очекивао никакав одговор, навикнут, наравно, на чувено ћутање наше администрације и на њену уобичајену „експедитивност”, сем ако немате неку везу.

Али, на моје велико изненађене, из Стразбура је на моју кућну адресу стигло писмо. У првом тренутку помислих – мора да сам нешто дебело забрљао. Нелагодност је, међутим, брзо престала – обратио ми се европски омбудсман господин П. Никифорос Дијамандоурос.

Тог 16. априла господин Дијамандоурос ми образлаже да, у складу са чланом два статута, он не може да третира ову жалбу, јер се она не односи на неки правни акт институције или органа ЕУ. Али је навео да ће копију жалбе и одлуку послати и господину Кацину.

Ова преписка моје маленкости са администрацијом у Стразбуру врло је индикативна. Она показује да човек који зна неки страни језик може, као грађанин, на своју иницијативу, из свог стана, са свог радног места, да се обрати некој институцији у ЕУ и да добије одговор. Зато и позивам читаоце ,,Политике”: ако мислите да имате нешто да кажете, да се жалите, учините то – биће вам лакше, с друге стране су они који то читају и који одговарају на ваша писма.

С тим што наравно да овај мали пример није ништа променио, јер, немојмо се лагати, ради се о највећој и најкрућој бирократији на свету, али ипак толико суптилној да препозна ко и зашто јој се обраћа.

Волео бих иначе да видим реакцију званичника ЕУ на недавну иницијативу господина Ђелића да се Јелко Кацин смени. Бојим се да ће епилог такве иницијативе бити исти као и ове моје жалбе.

А, нажалост, имам утисак да у европским институцијама, па и у ЕУ, нема људи из Србије, са неким референцама у земљи и иностранству, способних да кажу језиком аргумената: не може то тако.

дипломирани ветеринар, Велика Плана