Iz Strazbura, po proceduri

Na Drugom dnevniku RTS-a video sam tog 13. marta 2008. gospodina Jelka Kacina, izvestioca EU za našu zemlju. Bio je u poseti Beogradu, utisak koji sam stekao je da je bio i dobro raspoložen, svestan da donosi Srbiji dobre vesti iz Brisela i Strazbura.

Na pitanje novinara o viznim olakšicama prema našim građanima i šta misli o tom problemu, J. K. je odgovorio: „Srpski problem nisu vize, već investicije i nova radna mesta”.

Dobro sam upamtio ovu rečenicu. Ustao sam rano sledećeg dana i rešio da nešto uradim. Otišao sam na zvanični sajt EU, našao sam i-mejl evropskog ombudsmana i napisao apel u kojem sam naveo upravo ono što sam čuo i zatražio sam mišljenje evro-ombudsmana o svemu tome. Hteo sam da sam proverim kako to administracija Brisela kontroliše svoje činovnike. Da li su njihove izjave u ime EU izjave pojedinaca, država članica ili nešto treće...

Apel sam napisao na francuskom jeziku. Rekao sam da naši građani već osamnaest godina čekaju u redovima ispred ambasada, i da ucene EU prema našoj zemlji povećavaju broj evroskeptika. Jednostavno sam tražio da nešto učine.

Na moje veliko iznenađenje, dvanaest dana kasnije, 25. marta, dobio sam zvaničnu potvrdu da je moj apel dobio status žalbe i da je zavedena pod brojem 0781/2008/LR, a kao osoba za kontakt navedeno je ime gospođe Luiz Rišar. Naravno, nisam se dvoumio, odmah sam je pozvao, predstavio se, dao moje podatke i adresu. Iznenadila se, nije mogla baš sve da shvati, ali očigledno da zbunjenost ovih ljudi nije prestala kad sam im objasnio da sam osnovnu školu završio u Parizu, da se žalim na izjavu zvaničnika EU, da su pobrkani lončići, što bi rekao naš bivši predsednik Milan Milutinović.

Rekao sam da ću u novinama naći još izjava koje govore u prilog ovoj jednoj, i da je to lako proverljivo. Gospođa je rekla da će postupiti po proceduri i da će žalbu odneti lično gospodinu medijatoru EU. Rekao sam: „Mersi”.

Nisam očekivao nikakav odgovor, naviknut, naravno, na čuveno ćutanje naše administracije i na njenu uobičajenu „ekspeditivnost”, sem ako nemate neku vezu.

Ali, na moje veliko iznenađene, iz Strazbura je na moju kućnu adresu stiglo pismo. U prvom trenutku pomislih – mora da sam nešto debelo zabrljao. Nelagodnost je, međutim, brzo prestala – obratio mi se evropski ombudsman gospodin P. Nikiforos Dijamandouros.

Tog 16. aprila gospodin Dijamandouros mi obrazlaže da, u skladu sa članom dva statuta, on ne može da tretira ovu žalbu, jer se ona ne odnosi na neki pravni akt institucije ili organa EU. Ali je naveo da će kopiju žalbe i odluku poslati i gospodinu Kacinu.

Ova prepiska moje malenkosti sa administracijom u Strazburu vrlo je indikativna. Ona pokazuje da čovek koji zna neki strani jezik može, kao građanin, na svoju inicijativu, iz svog stana, sa svog radnog mesta, da se obrati nekoj instituciji u EU i da dobije odgovor. Zato i pozivam čitaoce ,,Politike”: ako mislite da imate nešto da kažete, da se žalite, učinite to – biće vam lakše, s druge strane su oni koji to čitaju i koji odgovaraju na vaša pisma.

S tim što naravno da ovaj mali primer nije ništa promenio, jer, nemojmo se lagati, radi se o najvećoj i najkrućoj birokratiji na svetu, ali ipak toliko suptilnoj da prepozna ko i zašto joj se obraća.

Voleo bih inače da vidim reakciju zvaničnika EU na nedavnu inicijativu gospodina Đelića da se Jelko Kacin smeni. Bojim se da će epilog takve inicijative biti isti kao i ove moje žalbe.

A, nažalost, imam utisak da u evropskim institucijama, pa i u EU, nema ljudi iz Srbije, sa nekim referencama u zemlji i inostranstvu, sposobnih da kažu jezikom argumenata: ne može to tako.

diplomirani veterinar, Velika Plana