С пута по Косову

Темељи манастира Светих архангела надомак Призрена, пречника од два хвата, делују постојано и то се ни у ком погледу није мењало ево већ седам векова. Окружени кршом у чијем подножју је много година пре изградње овог здања река Бистрица сама себи уклесала пут представљају велелепну појаву.

У Призрену данас живи свега двадесет Срба. То је попис свештеника Саборног храма Светог Ђорђа. Највећи део српских староседелаца се иселио или је исељен из тог града у последњој години 20. века. У суживоту града данас учествују Албанци, Турци и Горанци, а неколицина Срба, махом припадника старије популације, готово је неприметна. У Призренској богословији има свештенства и ученика, а то здање као и већина културних споменика ограђених зидинама одолева времену и приликама.

На било које питање на српском нећете добити одговор, боље је питати на енглеском неког из млађе генерације. Људи средњих година на српски одмахују руком, док га млађи с разлогом не знају. Једино трговци, мада несклони таквом купцу, прозборе покоју реч.

Храм Богородице Љевишке данас чува косовска полиција. На здању су и даље видљиви трагови мартовског погрома 2004. године.. Засигурно да тако гарав и закатанчен не представља претњу по мештане града.

Призрен са дућанима, кафићима и ресторанима делује доста живо. Ако вам се којим случајем деси да одређену марку цигарета не нађете у трафици, ту су улични продавци који у два отворена кофера успеју да представе цео асортиман. Нема разлике да ли сте цигарете купили легално или на улици, све су са косовском акцизном маркицом, а ни у једном ни у другом случају нећете добити фискални рачун.

С врха познатог средњовековног града Каљаја, Призрен се види као на длану. Истиче се педесетак минарета који говоре о жељи овдашњег становништва да се самопотврди у вери. Кршевити предео, посебно потез који је некада граничио Србију са Албанијом, са венцима Паштрика и Шаре, некада је означавао међу две цивилизације. Последњих деценија изгубио је ту намену.

Ако се из Призрена запутите даље, суочићете се са учинком „привремених институција у Приштини“. Име сваке улице, назив села или било чега другог на албанском је језику. Све је преименовано, укосовчено, са споменицима и сећањима на ослободилачки рат, како га овде називају.

На само неколико километара магистралног пута ка Приштини има више од тридесет бензинских пумпи, а ресторана и продавница двапут више. Све шљашти у неону, све је новије градње, без много укуса, али финансирано из дубоких џепова.

Са магистрале се скреће за Грачаницу, српску енклаву са паралелним институцијама. У центру постоје две зграде, једна до друге, именоване албанском и српском речју „општина“. Полицијска станица је једна, са косовском заставом.

На споменику краљу Милутину испред основне школе отпао је мермер. У дворишту је, иако је викенд, доста деце на кошаркашком терену. Манастир Грачаница, окружен зидинама на чијем врху је постављена бодљикава жица, тако изолован одолева времену и охрабрује српско становништво да ту остане.

У разговору са радником у објекту брзе храни стичем потпунију слику о томе како се овде живи – слично као и у већини градова на истоку или југоистоку наше земље. Забрињава чињеница да се земља на доброј позицији и даље може за велики новац продати Албанцима.

Сетих се крилатице „Догодине у Призрену” и запитах се да ли је двадесетак мештана српске националности довољно да тај град сачува за таква будућа времена.

Немања Куч,
студент Филолошког факултета