Како (ни)сам упознала Рукавишњикова

Александар Рукавишњиков (1950) руски је вајар чији је рад победио на конкурсу за споменик Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Како је најављено, овог ће месеца доћи у Београд.

За Рукавишњикова сам чула 2006, у Москви. Ту сам стигла са своје две другарице пензионерке (ја сам тада била на корак до пензије), а све три биле смо полазнице летњег курса руског језика на Државном институту „А. С. Пушкин”. На часове смо прве недеље ишле редовно, онда само до поднева, а после десет дана са часова смо бежале јер смо схватиле да, у противном, нећемо успети да упознамо што више од онога што у Москви треба упознати – јер су све установе радиле само до шест по подне.

У књижари на Арбату већ првог дана купиле смо водич кроз Москву, са означеним маршрутама и објектима, затим план града и карту линија метроа (и, наравно, месечну карту) и кренуле плански. Одабрале смо део града, углавном централни круг, што је у ствари Москва 19. века, позната из класичне литературе, а мени и из романа Б. Акуњина о Фандорину (тада су у Србији интензивно превођени, а ја сам, као лектор/коректор, сваки најмање трипут прочитала). И тако стигосмо и до Рукавишњикова: његов Достојевски седи испред Државне библиотеке (а у библиотеци на гардероби чикица с белим рукавицама, бесне старе даме које издају дозволу за улазак странцима, под условом да не ометамо кориснике; моја другарица Ружица ипак пролази издигнутом стазом која води дуж целог зида – њоме су трчали у једном Акуњиновом роману; Ружица је, уосталом, ушла и у Лубјанку, до обезбеђења, а ја сам, из страха, остала испред); затим, иза Храма Христа Спаситеља, његов је император Александар Други, под славолуком, са лавовима; онда је ту споменик Висоцком на Новодевичјем гробљу, па провокативна дебела дама у Музеју савремене уметности...

И тако, ходамо једног дана Старим Арбатом (ту смо већ домаће: виделе смо Пушкина и Гончарову, Андреја Белог, стале уз Окуџаву, пиле топлу чоколаду у Шоколадници као Толстојева Кити Шчербацка...), ја, по давнашњој навици, читам све на шта ми поглед падне и, наједном, на паноу који затвара градилиште стоји: Дом-музеј М. Ј. Љермонтова, Мала Молчановка број 2! Љермонтова у предложеним маршрутама нема! Увече тражим на плану града: па то је одмах иза Новог Арбата.

Сутрадан нам је прво то било на програму: дођосмо до Храма Симеона Столпника (то смо већ виделе!), па право напред. У улици с једне стране углавном породичне куће, старинске, има и дрвених; на другој страни економски улази у зграде Новог Арбата. И ево: жичана ограда, неколико метара „разбарушеног” врта, кућа на спрат обложена дрветом, уз кућу бетонска стаза, а на стази се назиру две-три скулптуре! То може бити једино Љермонтовљева кућа.

Отварамо врата на огради и – правац скулптуре. Представљена су два лика, седе на фотељама, мушкарац у ствари лежи. То мора бити Љермонтов: ситан човек, низак. Али, коврџава му је коса! Пушкин – пресудила је наша другарица Нада. На другој фотељи је онда Наталија Гончарова.

Мало даље: сандук од летвица метар са метар, а у њему огромна Лењинова глава! Поред сандука: женски акт модиљанијевски издужен! Док све то збуњене фотографишемо, из куће излази млад човек: „Добриј ден. Шта вам треба?” Сад схватамо да ово ипак није Љермонтовљева кућа.

Нада објасни да смо ми из Србије (то је скоро свуда наилазило на осмех прихватања) и шта тражимо. Човек каже да смо ушли у кућу вајара Рукавишњикова, тј. његовог оца, да су пред нама заиста Пушкин и Гончарова, у раду, да је отац у Сирији, где се поставља његова скулптура Исуса Христа. Скреће нам пажњу на још једно незавршено дело, уза само ограду према улици: аутомобил са крилима у коме треба да седе, кад се све заврши, јунаци Булгаковљевог „Маестра и Маргарите”. Фотографишемо и аутомобил, извињавамо се што смо упале на приватан посед и одлазимо Љермонтову.

Тамо је Нада, у дуету с кустоскињом, рецитовала „Погиб поет”, и тако су два песника остала повезана, а с њима, и са Србијом – и Рукавишњиков.

Грозда Пејчић,
Београд