Сваки гоблен једна прича

Панчево –  „У доба Југославије израда гоблена је била водећи хоби женске популације. Жене различитих професија део свог слободног времена предано и посвећено су проводиле у вишечасовном боцкању решеткастог платна. Био је то њихов избор, начин релаксације и жеља да се потомцима остави траг, нешто лепо, али и материјално вредно, све до данас. Ова изложба заправо почиње од извезеног споменика на Козари, који сам купио на бувљаку за само 200 динара и током рада на поставци схватио колико је последњих година ова југоносталгична тема јака и међу колегама у бившим републикама, да кроз ове минијатуре направе омаж једном времену”, каже за „Политику” етнолог Никола Влајић, аутор изложбе „Један гоблен једна прича”, постављене у Свечаној сали панчевачког Народног музеју.

Да Винчијева „Тајна вечера”, „Света ноћ”, „Богородица Казанска”,„ Крст”„На великом путу”, непролазне Паје Јовановића – „Кићење невесте” и Борба петлова”, „Ифигенија”, „Млин”, „Свирач на лаути”, „Зима у наиви”... Влајић користи прилику да из сваког рама, са сваким бодом „извезе” молитву, казивање, поруку коју нам кроз време шаљу непролазна дела.  Преливају се приче од антике, до наивног сликарства, путују морима и једрењацима, причају о просидбама, препознатљивим плавим холандским ветрењачама, о сунцокретима и брезовим шумама. Кроз бод се пробијају торњеви немачког замка Елц и силази пастирска идила... све из двадесет радова Панчевке Ружице Поповић, по струци биохемичарке, која је шездесетих година прошлог века већи део свог слободног времена посветила овом захтевном хобију и извезла колекцију од 70 вредних гоблена.

Ту су и ђерђеф велике овдашње добротворке Олге Смедеревац, рам кружног облика на који се учвршћује тканина за гоблен, сталак за везење, конци и игле, ценовници на српском и немачком језику, платно, шеме... и пратећи аерефакти, који посредно илуструју сторију коју Влајић начиње таписеријом, али је одмах и раздваја од гоблена, неправедно протежираног као њеног млађег брата. Браћа су била и занатлије Жан и Филибер Гоблен, који у 15. веку проширују посао фарбања вуне на периферији Париза, производњом таписерија. Мануфактура касније прелази у руке, ни мање ни више, него Луја XIV који је припаја својој фабрици намештаја и назива је „Краљевска мануфактура гоблена”, а напарфемисаним таписеријама прекрива сваки кутак ентеријера у којем борави.

Гоблен, луксузни ручни рад, пак „својих пет минута” доживљава тек крајем 19. века, када предузимљиви Јакоб Вилер у околини Берлина покреће израду постељине украшене у техници гоблена. Истовремено пласира и шеме за његову израду, као и сав пратећи материјал, па и чувени Каталог, који заинтересованима нуди могућност да ураде реплику неког од познатих уметничких дела, верски мотив иле нешто треће, по сопственом избор. Традиционално пословичном Немцу то осигурава име и бренд квалитета фабрици, која је недавно променила власника, а погоне преселила у Беч.

„Међу љубитељима је најцењенија ’Тајна вечера’ која може да досегне и до неколико хиљада евра. Некада су се гоблени и тајним каналима извозили из Југославије, јер се ручни рад у свету одувек више ценио него код нас. Данас је он овде скрајнут и обезвређен, а ово је и прилика да буду поменуте и занатлије који су лепим ручним радовима посвећивали посебну пажњу, стављајући их у одговарајући рам, када се изведе последњи бод”, напомиње Никола Влајић, па бележи имена мајстора Петра Дотлића и Војислава Ђурића, стаклорезаца који су држали стаклорезачке радње у центру панчевачке вароши.