Где живи романтика

У неким темама, Наташа Миљковић, водитељка и уредница „Кључа” на Првом програму РТС-а, тешко се сналази и много се  мучи да их артикулише, а друге су ближе њеном личном сензибилитету и њеним годинама, па их лакше савладава. Поготово ако су питке као што је била прошлог понедељка расправа о романтици, што је, делимично, и заслуга срећно изабраних гостију који су желели и хтели да се упишу у романтичаре и сањаре.

Да ли је романтично доносити цвеће драгој особи или је то превазиђено? Зашто се плашимо или устручавамо да будемо пажљиви и нежни према особама до којих нам је стало. Бојимо ли се да ћемо бити погрешно схваћени и исмејани. Да ли је романтично исписати на зиду: „Тамара, срећан ти рођендан” или „Миро волим те”. Или је то некажњено прљање зидова и уништавање туђе својине.

Недостатак романтике учинио је нашу свакодневицу празнијом и сиромашнијом. Жртвована је у име модерног живота а за узврат ништа није добијено, није пронађена адекватна замена. А романтика је тако лековита и смирујућа, буди уверење да не мора да буде све тако прозаично и оправдано журбом. Порука емисије је: не будите нестрпљиви, има довољно времена за све што замислите, будите храбри, не стидите се својих осећања. Остало, доћи ће само по себи. Па и романтика.

Може ли мало другачије – Сви се опраштају, шаљу поздраве и заказују поновно дружење у септембру. Одоше, мисле, на заслужени одмор.

Нека иду, нека се одмарају. Уосталом, као да смо имали неке вајде што су били ту и, наводно, бескрајно нас увесељавали урнебесним, провокативним и луцкастим емисијама. 

Са преласком са пролећне сезоне на летњу ТВ шему, програм неминовно губи неке садржаје, више је серија и филмова, на жалост, често репризних. Било би некако логичније да се уметну лакше, необавезније серије од, на пример, форензичарско-полицијских „Боунса” који се однедавно приказују на Првом програму РТС-а, а који су, и поред убеђивања у најавама да је нешто сасвим ново и необично, ипак само бледа копија већ виђених, жанровски сличних опредељених америчких серија. Докле са претурањем костију и лешева, са бизарним причама о убиствима.

Може ли летњи ТВ избор да буде мало другачији, опуштенији, ведрији, мање оптерећен тешким серијама. Има ли нешто интелигентно и духовито што се може допасти и онима који воле спорт и онима који навијају за романтику. Нико ништа не обећава, осим реприза. Сви би да приштеде преко лета, а није непознато да су неке телевизије у озбиљној беспарици, да преживљавају на вересију.

Збрајање семафора – У емисијама САТ (саобраћај, аутомобилизам, туризам), на Првом програму РТС-а, уредник и водитељ Мирко Алвировић организовао је туристичке патроле, најпре до Ханиотија у Грчкој, а затим до Херцег Новог у Црној Гори. Постала је обавеза ове емисије да се потенцијални путници благовремено информишу о ономе што их чека на путу, а нарочито да избегну непријатна изненађења. Мирко Алвировић и његови сарадници знају шта је важно, нису цепидлаке, али нису ни наивни.

Одлика ове емисије је у фином дозирању и пријатних и непријатних информација, у указивању на суштинско, уз стално подсећање на опрез на путу. Патрола до Грчке је текла глатко све до Солуна, онда је почело збрајање семафора за скретање ка најављеном циљу и ту је настала конфузија, ту више упутства нису могла да се прате јер нису била егзактна већ произвољна и збрзана.

За оне који су се определили за Црногорско приморје, патрола је понудила пут преко Мокре Горе, Тјентишта и Гацког, тачније преко БиХ, са тачкама где се треба зауставити, а шта избегавати, ако је то могуће. Са више критичких и добронамерних података о томе шта, пре свега, возача, чека на овом путовању. И не само оне који имају на располагању луксузне, сигурне аутомобиле, већ и за оне који на оваква путовања крећу у мање удобним и поузданим возилима. САТ има полет и смисао за практичност, остало је на онима који путовање возом или авионом претпостављају сигурној возачкој руци, уживању у природи и личном комотитету – стани где хоћеш, пођи кад хоћеш. И тако до мора. Ко мора и ко може.