Између дома и породице

Као вид збрињавања старијих, хранитељство је један од најзанимљивијих облика социјалне заштите и друштвене помоћи. У Србији овај вид заштите тек треба да се развија и свакако има своју перспективу. Поготово ако се зна да је становништво наше земље међу најстаријима у Европи. И да се постојећим видовима збрињавања особа у трећем животном добу њихови проблеми не могу решити. Према подацима из 2006. године, Србија је, наиме, имала 45 државних домова за старе са 9.600 лежајева. Приватних установа које раде уз сагласност надлежних органа било је шест, док је још за 14 поступак за добијање дозвола био у току. Истовремено се процењује да око 50 приватних установа обавља ову делатност нелегално, под фирмом разних „пансиона“ и „рекреационих центара”, тако да приватни објекти обезбеђују додатних 1.500 лежајева.

Пошто је у нашој републици, према попису из 2002, било 1.684.289 становника старијих од 60 година, да би само један одсто њих био смештен у домове, што је најнижи светски стандард, Србија би требало да има 16.643 постеље, или скоро двоструко више него што их је сада.

Како онда збринути све остале којима је туђа брига и заштита заиста потребна? Један од могућих одговора је – збрињавање старијих ангажовањем хранитељских породица. Пошло се, при том, од претпоставке да је породица најбоља средина за живот свакога од нас и да човек у породици може бити истински прихваћен и схваћен. Зато, када се старија особа нађе у ситуацији да неко о њој треба да брине, а нема своју породицу, или је има, али је она из неких разлога далеко (боравак у иностранству итд.), тада је једна од могућих замена – хранитељска, то јест „сурогат породица”, или „геронто-хранитељица”.

Овај вид збрињавања – када старија особа одлази у нечију кућу, или хранитељска породица долази у стан оног којем је потребна помоћ – помиње се у Закону о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана из 2006. године, као и у Националној стратегији о старењу, мада су у пракси случајеви бриге о старијима у хранитељским породицама код нас још ретки. У 18 анкетираних центара за социјални рад забележено је само 76 оваквих случајева.

Које су предности збрињавања у хранитељским породицама?

Старијој особи се омогућава да остане у својој кући и да настави да живи у складу са сопственим навикама, у породичном амбијенту. Само збрињавање је индивидуално, али решава проблем усамљености. Такође, реч је о економски прихватљивијем облику заштите који не захтева додатне инвестиције и изградњу домова. У сеоским и приградским насељима, али и у граду, где су старији људи стамбено обезбеђени, услуге се пружају у њиховој кући.

Предност овог вида збрињавања је и у томе што се на овај начин отварају нова радна места, посебно за „мање атрактивне” групе становништва (оне који су, као „технолошки вишак” остали без посла, а још немају услова за пензију, жене, становнике забачених насеља итд). Омогућава се и додатни приход породицама, или им се обезбеђује редован приход, пензионо и здравствено осигурање хранитеља (хранитељи ступају у радни однос).

Наравно, постоје и многи ризици и проблеми код оваковог вида збрињавања, а своде се на тешкоће током адаптације, на евентуалне неспоразуме, па и сукобе хранитеља са сродницима храњеника, на неочекиване промене у животним околностима, што може додатно да компликује односе, на непостојање одговарајућих прописа итд.

Геронтолошко друштво Србије је, иначе, израдило јединствену методологију збрињавања остарелих особа ангажовањем хранитељске породице, а упутило је и предлог надлежном министарству како би се изменама Закона о социјалној заштити обезбедила одговарајућа правна основа за примену овог вида збрињавања. У свему овоме незаменљива је улога центара за социјални рад, нарочито у избору старих лица погодних за породични смештај, као и у едукацији потенцијалних хранитељских породица.

магистар социологије,Институт за политичке студије – Центар за социјалну политику