Između doma i porodice

Kao vid zbrinjavanja starijih, hraniteljstvo je jedan od najzanimljivijih oblika socijalne zaštite i društvene pomoći. U Srbiji ovaj vid zaštite tek treba da se razvija i svakako ima svoju perspektivu. Pogotovo ako se zna da je stanovništvo naše zemlje među najstarijima u Evropi. I da se postojećim vidovima zbrinjavanja osoba u trećem životnom dobu njihovi problemi ne mogu rešiti. Prema podacima iz 2006. godine, Srbija je, naime, imala 45 državnih domova za stare sa 9.600 ležajeva. Privatnih ustanova koje rade uz saglasnost nadležnih organa bilo je šest, dok je još za 14 postupak za dobijanje dozvola bio u toku. Istovremeno se procenjuje da oko 50 privatnih ustanova obavlja ovu delatnost nelegalno, pod firmom raznih „pansiona“ i „rekreacionih centara”, tako da privatni objekti obezbeđuju dodatnih 1.500 ležajeva.

Pošto je u našoj republici, prema popisu iz 2002, bilo 1.684.289 stanovnika starijih od 60 godina, da bi samo jedan odsto njih bio smešten u domove, što je najniži svetski standard, Srbija bi trebalo da ima 16.643 postelje, ili skoro dvostruko više nego što ih je sada.

Kako onda zbrinuti sve ostale kojima je tuđa briga i zaštita zaista potrebna? Jedan od mogućih odgovora je – zbrinjavanje starijih angažovanjem hraniteljskih porodica. Pošlo se, pri tom, od pretpostavke da je porodica najbolja sredina za život svakoga od nas i da čovek u porodici može biti istinski prihvaćen i shvaćen. Zato, kada se starija osoba nađe u situaciji da neko o njoj treba da brine, a nema svoju porodicu, ili je ima, ali je ona iz nekih razloga daleko (boravak u inostranstvu itd.), tada je jedna od mogućih zamena – hraniteljska, to jest „surogat porodica”, ili „geronto-hraniteljica”.

Ovaj vid zbrinjavanja – kada starija osoba odlazi u nečiju kuću, ili hraniteljska porodica dolazi u stan onog kojem je potrebna pomoć – pominje se u Zakonu o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana iz 2006. godine, kao i u Nacionalnoj strategiji o starenju, mada su u praksi slučajevi brige o starijima u hraniteljskim porodicama kod nas još retki. U 18 anketiranih centara za socijalni rad zabeleženo je samo 76 ovakvih slučajeva.

Koje su prednosti zbrinjavanja u hraniteljskim porodicama?

Starijoj osobi se omogućava da ostane u svojoj kući i da nastavi da živi u skladu sa sopstvenim navikama, u porodičnom ambijentu. Samo zbrinjavanje je individualno, ali rešava problem usamljenosti. Takođe, reč je o ekonomski prihvatljivijem obliku zaštite koji ne zahteva dodatne investicije i izgradnju domova. U seoskim i prigradskim naseljima, ali i u gradu, gde su stariji ljudi stambeno obezbeđeni, usluge se pružaju u njihovoj kući.

Prednost ovog vida zbrinjavanja je i u tome što se na ovaj način otvaraju nova radna mesta, posebno za „manje atraktivne” grupe stanovništva (one koji su, kao „tehnološki višak” ostali bez posla, a još nemaju uslova za penziju, žene, stanovnike zabačenih naselja itd). Omogućava se i dodatni prihod porodicama, ili im se obezbeđuje redovan prihod, penziono i zdravstveno osiguranje hranitelja (hranitelji stupaju u radni odnos).

Naravno, postoje i mnogi rizici i problemi kod ovakovog vida zbrinjavanja, a svode se na teškoće tokom adaptacije, na eventualne nesporazume, pa i sukobe hranitelja sa srodnicima hranjenika, na neočekivane promene u životnim okolnostima, što može dodatno da komplikuje odnose, na nepostojanje odgovarajućih propisa itd.

Gerontološko društvo Srbije je, inače, izradilo jedinstvenu metodologiju zbrinjavanja ostarelih osoba angažovanjem hraniteljske porodice, a uputilo je i predlog nadležnom ministarstvu kako bi se izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti obezbedila odgovarajuća pravna osnova za primenu ovog vida zbrinjavanja. U svemu ovome nezamenljiva je uloga centara za socijalni rad, naročito u izboru starih lica pogodnih za porodični smeštaj, kao i u edukaciji potencijalnih hraniteljskih porodica.

magistar sociologije,Institut za političke studije – Centar za socijalnu politiku