Верски ратови

Хришћанство је признато као религија 313. године, ислам се развија у 7. веку, а хришћанство се поделило на католике и православне у 11. веку. Највећи број ратова у прошлости и сада је верског карактера, али се то избегава јавно констатовати. Верске разлике и верске ратове користе светски моћници – „мировњаци” ради својих циљева и користи.

У веома корисном чланку („Политика”, Међу нама, 12. 11. 2020), М. Тишма је подсетила на ратна збивања у Малој Азији, у периоду 1910–1923. године о којима се код нас однедавно зна. О тим збивањима наше генерације у школи нису ништа училе, али смо учили о Асирцима, Вавилону и сличном, у старом веку.

У току Првог светског рата, 1916. године, тада моћне Енглеска и Француска потписале су споразум о одузимању јужних турских територија (Ирак, Сирија, Либан, Палестина, Трансјорданија) да би их потом ставиле под своју (колонијалну) управу када се рат заврши, што су и реализовале.

На мировној конференцији у Паризу, јануара 1919. године, Енглеска, Француска, САД и Италија („силе првог реда”) одређивале су границе по Европи и Малој Азији. Да би „утешиле” Турску што су јој одузеле Ирак, Сирију и друге земље, на југу су поклониле Турској православне јерменске и грчке територије у Малој Азији. У том периоду, од 1912. до 1923. године са простора садашње Турске протерано је и убијено око два милиона Јермена, милион и по Грка и 200.000 Бугара, а у тим борбама погинуло је и много Турака. Живели су Грци у Малој Азији преко 2.500 година, сада их тамо нема, њихова Смирна сада је Измир, Пруса је Бурса итд. Као и код нас пре двадесетак година, отерају све неалбанце из Метохије и сад је Метохија албанизовани Дукађин, јер су градске улице, насеља, географски појмови... добили нова имена.

Садашње борбе у Нагорно-Карабаху практично су наставак грађанско-верских борби вођених пре стотинак година. Већ се двадесетак година код нас прича о дијалогу и повратку расељених, а за то време рођене су и одрасле генерације Албанаца које не знају ниједну српску реч. Кад је реч о искрености светских мировњака, могле би да послуже српске изреке „Туђа рука свраб не чеше”, „У се и у своје кљусе” итд. У оба светска рата, као и у ратовима приликом распада Југославије, било је верских сукоба, историчари и политичари их друкчије дефинишу, па ето и у Паризу сече глава.

Једино понекад, понеко, каже да је то „сукоб цивилизација”...

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд