Тешкоће у дисању због напада астме

Моје прво искуство са астмом догодило се када сам имала 27 година, без икаквог упозорења. У Градском заводу за плућне болести и туберкулозу у Београду дошла сам на рутинску проверу као неко ко се у том тренутку лечио од коксаки вируса. Кратак дах, улагање великог напора да се удахне ваздух, али га никада нема довољно, као и повремени напади кашља за мене су представљали знаке умора, узбуђења или алергијску реакцију. Др Дејан Димић ми је дијагностиковао астму, прописао терапију и објаснио да астма не представља само шиштање у плућима и нападе кашља, већ и кратак дах и осећај да не може да се удахне ваздух. Додао је још да астма није излечиво обољење, већ обољење које се само може контролисати.

Након потврђене дијагнозе и прописане терапије, послушала сам савет лекара, користила терапију редовно и читаву јесен и зиму прошла без напада.

Стање се умирило, а након неколико месеци нисам осећала никакве тегобе. На једној клиници ми је чак речено да ни по чему не могу видети да болујем од астме. Ипак, доласком пролећа дошле су и алергије и напади. До данас није јасно утврђено на шта сам све алергична, али увиђам да се тешкоће у дисању јављају приликом веће концентрације полена, загађености ваздуха, током физичке активности и повећане изложености стресу.

У периоду од две и по године како ми је констатовано обољење, о астми сам доста научила. Прво, да је неопходно имати инхалер у сваком моменту, јер никада не знамо када се напад може десити. Затим, вежбе дисања, медитација, избегавање стресних ситуација, могу да помогну у сузбијању анксиозности када се напад догоди, али не представљају замену за лек. Додатно, напади и тегобе могу потпуно нестати на одређени временски период, али се исто тако могу и вратити.

Током упознавања с новим стањем које је постало моја свакодневица, увидела сам да код мене постоји значајна повезаност између наглих и јаких емотивних реакција и дисајних тегоба. Смех и плакање могу бити једнако озбиљан окидач за астматични напад. Сећам се да сам први пут ову спону уочила на прослави мог рођендана, јако срећна уз драге људе, од узбуђења и гласног смејања дошла сам до стања у коме се борим за ваздух. Како су такве ситуације настављале да се дешавају, људи су знали да прокоментаришу – смири се, диши. Као и код паничних напада или налета анксиозности, рационални део нас заиста покушава да се смири, али таква реакција организма изостаје. Иако у таквим ситуацијама можемо да увидимо да добронамерни коментари заправо долазе из потребе људи у окружењу да нам помогну, само стање или обољење се на тај начин дефинише као израз пуке психосоматике. Даљим истраживањем сазнала сам да је Глобална иницијатива за астму (ГИНА) на своју листу уврстила смех као један од окидача за астматичне нападе.

Извесно је да сваки астматичар зна како изгледа нагло погоршање дисања, било оно називано нападом или не. У ситуацији када се изненада борите за ваздух, очекивана реакција организма јесте паника. Желим да удахнем, али не успевам, самим тим рефлексно покушавам изнова и изнова, доводим себе у стање да превише често удишем, без довољног протока ваздуха, грче ми се међуребарни и стомачни мишићи, јавља вртоглавица и успаниченост. Ствара се један циклични круг у коме јака емоција може да изазове дисајну тегобу, али и обрнуто, дисајна тегоба доводи до изразите емотивне реакције организма.

Кроз разговоре, известан број људи говорио ми је да осећају бар неке од симптома у ситуацијама када се превише узбуде или у данима када је ваздух веома лошег квалитета. Није сваки напад кашљања астма, али не можемо са сигурношћу то потврдити без специфичног лекарског испитивања. Није ли онда логично закључити да, у друштву у коме се код лекара одлази (само) када нам је несвакидашње лоше, постоји велики број људи који и не зна да болује од астме?

Подаци СЗО додатно говоре да највећи број смртних случајева повезаних са астмом потиче из земаља с ниским и средње ниским примањима. Узмимо у обзир следећи пример: један од лекова, инхалер, који тренутно користим, намењен људима са алергијском астмом, уз лекарски рецепт кошта око 3.000 динара, док без лекарског рецепта цена износи око 6.000 динара.

Поменуте цифре служе као самообјашњавајући аргумент зашто је број смрти узрокованих астмом у највећем проценту изражен у сиромашним друштвима. Према подацима Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, сваки пети становник Србије није добио здравствену услугу која му је била потребна, и то најчешће из финансијских разлога (24,8 одсто).

Због епидемиолошке ситуације нисам успевала да дођем до свог доктора, др Дејана Димића, јер је Завод за плућне болести и туберкулозу претворен у ковид болницу. Удружење „Победимо астму и алергије” покренуло је иницијативу „Кец на десет” у сарадњи са Градским заводом за плућне болести и туберкулозу, приликом које се одржавају онлајн саветовалишта. Ја сам коначно успела да дођем до свог лекара и неопходних савета, а сви други пацијенти који болују од астме и осталих плућних болести имају опцију да у потпуности бесплатно, без обзира на то да ли су здравствени осигураници или не, консултују лекара. Оваква иницијатива представља помак у подизању свести о томе зашто је важно да здравствене консултације, али и здравствена заштита буду свима једнако доступни.