Teškoće u disanju zbog napada astme

Moje prvo iskustvo sa astmom dogodilo se kada sam imala 27 godina, bez ikakvog upozorenja. U Gradskom zavodu za plućne bolesti i tuberkulozu u Beogradu došla sam na rutinsku proveru kao neko ko se u tom trenutku lečio od koksaki virusa. Kratak dah, ulaganje velikog napora da se udahne vazduh, ali ga nikada nema dovoljno, kao i povremeni napadi kašlja za mene su predstavljali znake umora, uzbuđenja ili alergijsku reakciju. Dr Dejan Dimić mi je dijagnostikovao astmu, propisao terapiju i objasnio da astma ne predstavlja samo šištanje u plućima i napade kašlja, već i kratak dah i osećaj da ne može da se udahne vazduh. Dodao je još da astma nije izlečivo oboljenje, već oboljenje koje se samo može kontrolisati.

Nakon potvrđene dijagnoze i propisane terapije, poslušala sam savet lekara, koristila terapiju redovno i čitavu jesen i zimu prošla bez napada.

Stanje se umirilo, a nakon nekoliko meseci nisam osećala nikakve tegobe. Na jednoj klinici mi je čak rečeno da ni po čemu ne mogu videti da bolujem od astme. Ipak, dolaskom proleća došle su i alergije i napadi. Do danas nije jasno utvrđeno na šta sam sve alergična, ali uviđam da se teškoće u disanju javljaju prilikom veće koncentracije polena, zagađenosti vazduha, tokom fizičke aktivnosti i povećane izloženosti stresu.

U periodu od dve i po godine kako mi je konstatovano oboljenje, o astmi sam dosta naučila. Prvo, da je neophodno imati inhaler u svakom momentu, jer nikada ne znamo kada se napad može desiti. Zatim, vežbe disanja, meditacija, izbegavanje stresnih situacija, mogu da pomognu u suzbijanju anksioznosti kada se napad dogodi, ali ne predstavljaju zamenu za lek. Dodatno, napadi i tegobe mogu potpuno nestati na određeni vremenski period, ali se isto tako mogu i vratiti.

Tokom upoznavanja s novim stanjem koje je postalo moja svakodnevica, uvidela sam da kod mene postoji značajna povezanost između naglih i jakih emotivnih reakcija i disajnih tegoba. Smeh i plakanje mogu biti jednako ozbiljan okidač za astmatični napad. Sećam se da sam prvi put ovu sponu uočila na proslavi mog rođendana, jako srećna uz drage ljude, od uzbuđenja i glasnog smejanja došla sam do stanja u kome se borim za vazduh. Kako su takve situacije nastavljale da se dešavaju, ljudi su znali da prokomentarišu – smiri se, diši. Kao i kod paničnih napada ili naleta anksioznosti, racionalni deo nas zaista pokušava da se smiri, ali takva reakcija organizma izostaje. Iako u takvim situacijama možemo da uvidimo da dobronamerni komentari zapravo dolaze iz potrebe ljudi u okruženju da nam pomognu, samo stanje ili oboljenje se na taj način definiše kao izraz puke psihosomatike. Daljim istraživanjem saznala sam da je Globalna inicijativa za astmu (GINA) na svoju listu uvrstila smeh kao jedan od okidača za astmatične napade.

Izvesno je da svaki astmatičar zna kako izgleda naglo pogoršanje disanja, bilo ono nazivano napadom ili ne. U situaciji kada se iznenada borite za vazduh, očekivana reakcija organizma jeste panika. Želim da udahnem, ali ne uspevam, samim tim refleksno pokušavam iznova i iznova, dovodim sebe u stanje da previše često udišem, bez dovoljnog protoka vazduha, grče mi se međurebarni i stomačni mišići, javlja vrtoglavica i uspaničenost. Stvara se jedan ciklični krug u kome jaka emocija može da izazove disajnu tegobu, ali i obrnuto, disajna tegoba dovodi do izrazite emotivne reakcije organizma.

Kroz razgovore, izvestan broj ljudi govorio mi je da osećaju bar neke od simptoma u situacijama kada se previše uzbude ili u danima kada je vazduh veoma lošeg kvaliteta. Nije svaki napad kašljanja astma, ali ne možemo sa sigurnošću to potvrditi bez specifičnog lekarskog ispitivanja. Nije li onda logično zaključiti da, u društvu u kome se kod lekara odlazi (samo) kada nam je nesvakidašnje loše, postoji veliki broj ljudi koji i ne zna da boluje od astme?

Podaci SZO dodatno govore da najveći broj smrtnih slučajeva povezanih sa astmom potiče iz zemalja s niskim i srednje niskim primanjima. Uzmimo u obzir sledeći primer: jedan od lekova, inhaler, koji trenutno koristim, namenjen ljudima sa alergijskom astmom, uz lekarski recept košta oko 3.000 dinara, dok bez lekarskog recepta cena iznosi oko 6.000 dinara.

Pomenute cifre služe kao samoobjašnjavajući argument zašto je broj smrti uzrokovanih astmom u najvećem procentu izražen u siromašnim društvima. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, svaki peti stanovnik Srbije nije dobio zdravstvenu uslugu koja mu je bila potrebna, i to najčešće iz finansijskih razloga (24,8 odsto).

Zbog epidemiološke situacije nisam uspevala da dođem do svog doktora, dr Dejana Dimića, jer je Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu pretvoren u kovid bolnicu. Udruženje „Pobedimo astmu i alergije” pokrenulo je inicijativu „Kec na deset” u saradnji sa Gradskim zavodom za plućne bolesti i tuberkulozu, prilikom koje se održavaju onlajn savetovališta. Ja sam konačno uspela da dođem do svog lekara i neophodnih saveta, a svi drugi pacijenti koji boluju od astme i ostalih plućnih bolesti imaju opciju da u potpunosti besplatno, bez obzira na to da li su zdravstveni osiguranici ili ne, konsultuju lekara. Ovakva inicijativa predstavlja pomak u podizanju svesti o tome zašto je važno da zdravstvene konsultacije, ali i zdravstvena zaštita budu svima jednako dostupni.