Проширење на мировању

Управо пратимо процес који одређује даљи развојни пут ЕУ: излазак Велике Британије и судбину буџета, најважнијег чиниоца заједнице. Још је претходни председник Европске комисије (ЕК) Ж. К. Јункер једва и уз снажну подршку Немачке по први пут већински изабран после великих политичких натезања, свој петогодишњи мандат (2014–2019) генерално посветио сређивању стања у ЕУ. То је илустровао и ставом да у том мандату неће бити пријема нових чланица.

Тадашњи табори чланица су били на супротстављеним политичким платформама око економске и кризе еврозоне, институционалних реформи и будућег развоја ЕУ и то на: федералном приступу под доминантним утицајем Немачке и даљим унутрашњим интеграцијама на тој основи, конфедералном са доминантним утицајем В. Британије и даљим развојем уз задржавање суверенитета чланица у важним областима (враћање надлежности домаћем парламенту, социјална политика, тржиште радне снаге и др.). Размере тог сукоба најбоље илуструје референдумска одлука В. Британије 2015, незадовољна развојем, да изађе из ЕУ, што је управо у завршној фази. Излазак Велике Британије није, међутим, окончао центрифугалне тенденције у ЕУ. Избегличка криза и политичке тензије које је она од 2015. произвела у ЕУ, оснажила је те тенденције при дефинисању политике решавања кризе и великог прилива избеглица балканском и медитеранском рутом. Политика прихвата и одређивања квота за прихват на нивоу ЕУ иза чега је стајала Немачка, наишла је на отпор чланица најпре Вишеградске групе са позивом на националне и безбедносне интересе тих држава и суверених права у њиховој заштити без обзира на ставове и одлуке већине које због тога нису ни заживеле.

Нова гарнитура ЕУ из 2019. је наследила сукоб две школе мишљења о будућности ЕУ, а пандемија ковида 19 са последицама га до краја оголила. Најпре је доминација суверених права и националног интереса држава чланица дошла до пуног изражаја у првом таласу вируса када су изостали солидарност и потребно поверење и када су чланице деловале искључиво у националном интересу чак и уз игнорисање правне тековине (слобода кретања, право азила, „шенген”). То је у потпуности идентификовало кризу идентитета ЕУ. Затим је први немачко-француски предлог СОС-пакета помоћи који је у основи имао обједињен солидаран приступ, наишао на отпор групе чланица са позиције суверених права и интереса (Холандија, Данска, Шведска) и због недостатка неопходног консензуса модификован.

Постало је јасно да на достигнутом нивоу интеграција у ЕУ постоје два приступа функционисању и даљем развоју ЕУ и да та тема добија апсолутни приоритет. Федералисти су стога коришћење СОС-пакета условили реафирмацијом „вредности” ЕУ са циљем да прогурају идентитетску консолидацију организације и приближе је реализацији свог концепта полазећи од „уцењивачког” потенцијала финансија у датим околностима. Ради се о „вредностима” из члана два уговора о ЕУ: „Унија се заснива на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права, поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина” и већ текућем спору Брисела са Пољском и Мађарском око владавине права због њихових унутрашњих законодавних решења за које Брисел оцењује да нису на линији „вредности” ЕУ. Одбијајући политичка условљавања која немају ни упориште у уговору о ЕУ, ове чланице по први пут улажу вето на буџет и отварају суштински сукоб два приступа у развоју и функционисању ЕУ.

Независно од исхода остаје неспорно да је тиме сукоб два концепта:федералистичког и конфедералистичког добио замах. Изјаве комесара Хана и Ђентилонија да ће се одлука о СОС-пакету донети и применити и без сагласности две чланице, директно задире у нормативно-политичко биће ЕУ. Елем и изостављање сагласности Бугарске на отварање приступних преговора са Северном Македонијом, такође, мотивисано сувереним правима и интересима једне чланице, на линији је јачања постојећег сукоба. Интересантно је да се све догађа у току немачког председавања ЕУ са видљивим одсуством могућности најутицајније чланице и федералистичке школе мишљења, Немачке, да ствар преломи у корист таквог приступа.

У свему овоме политика проширења је додатно скрајнута. Унутрашњи политички расплет у ЕУ са превагом „вредности” или суверености логично добија предност. Србија отуда мора да рачуна на пуну примену критеријума „вредности” у наглашеном смислу у њеном приступном процесу са једне стране, јер је то и у функцији текућег идентитетског сукоба у самој ЕУ и са друге на чињеницу да је политика проширења суштински у фази мировања. Међутим, истовремено то не важи за питање КиМ, као стратешки важно геополитичко како за саму ЕУ и њену регионалну и глобалну промоцију тако и у трансатлантском контексту у амбијенту нове администрације демократа у САД, а због ширег геостратешког значаја (проширење НАТО-а, супротстављање Русији и Кини, итд.). У изнетом контексту политички и други притисци у наредном периоду, најпре преко Брисела, се намећу као логичан закључак.

Дипломата