Proširenje na mirovanju

Upravo pratimo proces koji određuje dalji razvojni put EU: izlazak Velike Britanije i sudbinu budžeta, najvažnijeg činioca zajednice. Još je prethodni predsednik Evropske komisije (EK) Ž. K. Junker jedva i uz snažnu podršku Nemačke po prvi put većinski izabran posle velikih političkih natezanja, svoj petogodišnji mandat (2014–2019) generalno posvetio sređivanju stanja u EU. To je ilustrovao i stavom da u tom mandatu neće biti prijema novih članica.

Tadašnji tabori članica su bili na suprotstavljenim političkim platformama oko ekonomske i krize evrozone, institucionalnih reformi i budućeg razvoja EU i to na: federalnom pristupu pod dominantnim uticajem Nemačke i daljim unutrašnjim integracijama na toj osnovi, konfederalnom sa dominantnim uticajem V. Britanije i daljim razvojem uz zadržavanje suvereniteta članica u važnim oblastima (vraćanje nadležnosti domaćem parlamentu, socijalna politika, tržište radne snage i dr.). Razmere tog sukoba najbolje ilustruje referendumska odluka V. Britanije 2015, nezadovoljna razvojem, da izađe iz EU, što je upravo u završnoj fazi. Izlazak Velike Britanije nije, međutim, okončao centrifugalne tendencije u EU. Izbeglička kriza i političke tenzije koje je ona od 2015. proizvela u EU, osnažila je te tendencije pri definisanju politike rešavanja krize i velikog priliva izbeglica balkanskom i mediteranskom rutom. Politika prihvata i određivanja kvota za prihvat na nivou EU iza čega je stajala Nemačka, naišla je na otpor članica najpre Višegradske grupe sa pozivom na nacionalne i bezbednosne interese tih država i suverenih prava u njihovoj zaštiti bez obzira na stavove i odluke većine koje zbog toga nisu ni zaživele.

Nova garnitura EU iz 2019. je nasledila sukob dve škole mišljenja o budućnosti EU, a pandemija kovida 19 sa posledicama ga do kraja ogolila. Najpre je dominacija suverenih prava i nacionalnog interesa država članica došla do punog izražaja u prvom talasu virusa kada su izostali solidarnost i potrebno poverenje i kada su članice delovale isključivo u nacionalnom interesu čak i uz ignorisanje pravne tekovine (sloboda kretanja, pravo azila, „šengen”). To je u potpunosti identifikovalo krizu identiteta EU. Zatim je prvi nemačko-francuski predlog SOS-paketa pomoći koji je u osnovi imao objedinjen solidaran pristup, naišao na otpor grupe članica sa pozicije suverenih prava i interesa (Holandija, Danska, Švedska) i zbog nedostatka neophodnog konsenzusa modifikovan.

Postalo je jasno da na dostignutom nivou integracija u EU postoje dva pristupa funkcionisanju i daljem razvoju EU i da ta tema dobija apsolutni prioritet. Federalisti su stoga korišćenje SOS-paketa uslovili reafirmacijom „vrednosti” EU sa ciljem da proguraju identitetsku konsolidaciju organizacije i približe je realizaciji svog koncepta polazeći od „ucenjivačkog” potencijala finansija u datim okolnostima. Radi se o „vrednostima” iz člana dva ugovora o EU: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina” i već tekućem sporu Brisela sa Poljskom i Mađarskom oko vladavine prava zbog njihovih unutrašnjih zakonodavnih rešenja za koje Brisel ocenjuje da nisu na liniji „vrednosti” EU. Odbijajući politička uslovljavanja koja nemaju ni uporište u ugovoru o EU, ove članice po prvi put ulažu veto na budžet i otvaraju suštinski sukob dva pristupa u razvoju i funkcionisanju EU.

Nezavisno od ishoda ostaje nesporno da je time sukob dva koncepta:federalističkog i konfederalističkog dobio zamah. Izjave komesara Hana i Đentilonija da će se odluka o SOS-paketu doneti i primeniti i bez saglasnosti dve članice, direktno zadire u normativno-političko biće EU. Elem i izostavljanje saglasnosti Bugarske na otvaranje pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom, takođe, motivisano suverenim pravima i interesima jedne članice, na liniji je jačanja postojećeg sukoba. Interesantno je da se sve događa u toku nemačkog predsedavanja EU sa vidljivim odsustvom mogućnosti najuticajnije članice i federalističke škole mišljenja, Nemačke, da stvar prelomi u korist takvog pristupa.

U svemu ovome politika proširenja je dodatno skrajnuta. Unutrašnji politički rasplet u EU sa prevagom „vrednosti” ili suverenosti logično dobija prednost. Srbija otuda mora da računa na punu primenu kriterijuma „vrednosti” u naglašenom smislu u njenom pristupnom procesu sa jedne strane, jer je to i u funkciji tekućeg identitetskog sukoba u samoj EU i sa druge na činjenicu da je politika proširenja suštinski u fazi mirovanja. Međutim, istovremeno to ne važi za pitanje KiM, kao strateški važno geopolitičko kako za samu EU i njenu regionalnu i globalnu promociju tako i u transatlantskom kontekstu u ambijentu nove administracije demokrata u SAD, a zbog šireg geostrateškog značaja (proširenje NATO-a, suprotstavljanje Rusiji i Kini, itd.). U iznetom kontekstu politički i drugi pritisci u narednom periodu, najpre preko Brisela, se nameću kao logičan zaključak.

Diplomata