Хоћу или нећу да се вакцинишем

На насловној страни, 2. децембра о. г., „Политика” је објавила: „Само петина грађана жели да се вакцинише”. Слични резултати анкетирања су добијени и у другим земљама, укључујући САД – где има највише заражених. Ако би се равнали према тим жељама, нужан колективни имунитет (око 60 одсто становника треба да стекне отпорност на вирус), стекао би се можда кроз пет-шест година, јер се такав имунитет стиче на два начина: инфекцијом природним путем и вакцинисањем. До тада, милиони житеља би у свету били тешко оболели – уз неприхватљив број умрлих. Наведен колективни имунитет је нужан да се у некој средини вирус искорени, мада ће он у свету и даље опстати, јер потпун нестанак тог инфективног агенса (ерадикација) није једноставан поступак.

Према мом предвиђању, проблем ковида 19 ће се вероватно решити на следећи начин. Предузећа, старачки домови, разне установе, универзитети, спортски клубови, банке, продавнице и друге групације поставиће услове запосленим, штићеницима, студентима и другима да могу радити, похађати школу, боравити у дому и сл. једино ако имају потврду и одговарајуће налазе да су прележали ковид 19 или да су вакцинисани. Ко неће да обавља одговарајући посао, студира или лежи у старачком дому, не мора да се вакцинише. Дакле, уз одговарајуће захтеве, а не присилу, лако ћемо и релативно брзо постићи колективни имунитет. У земљама које имају довољно вакцина, већ за неколико месеци студенти ће похађати редовну наставу, а они који се не вакцинишу могу сачекати годину-две док се не стекне колективни имунитет, јер ће се виртуелна настава укинути. Тако се може очекивати да ће се овај опасан вирус искоренити из Србије већ крајем 2021. или почетком 2022. године. Међутим, да ковид-19 скроз нестане, требало би да се вирус у свету искорени. То није лак задатак јер је ерадикација било које заразне болести изузетно тежак и скуп посао. Једино се до данас остварила ерадикација великих богиња (званично 1980. године) и говеђе куге. Покушава се ерадицирати полиомијелитис, маларија, трахом и речно слепило. Глобалне ерадикације инфективних болести су енорман успех човечанства.

Примање вакцине, посебно прве (не друге након 21. дан или ревакцинације) често ће изазивати реакцију код неких вакцинисаних особа (знак да је поступак имунизације успешан), зато многи медицински радници, а и други, можда неће дан-два долазити на посао. Та могућност ће се имати у виду када се прави распоред вакцинисања по групама. Тако ће се избећи истовремени изостанак више особа (које имају бурнију реакцију; температуру и/или локални бол) у истој групи радника.

Зато анкетирање становништва о жељи да ли да се вакцинишу не пружа релевантне податке о томе колико би доза вакцине требало наручити, а ни коју испитану и одобрену вакцину желе да приме појединци. Такве податке, укључујући да ли су испитаници забринути да могу да се евентуално заразе, није потребно стављати на прву страницу уваженог дневног листа, без обзира што је студију урадила Америчка привредна комора у сарадњи с Економским институтом из Београда и Институтом за епидемиологију Медицинског факултета у Београду.

Проф. др Рајко Игић,
фармаколог и токсиколог,
Сомбор