Слике пролазних сени

Мени се чини да у мојим књигама има много филмова – каже на једном месту Милош Црњански. Полазећи од те реченице и идући трагом њеног смисла, за који је сам писац веровао да ће се видети „као и све друго, пост мортем“, Слободан Зубановић је од грађе различите по пореклу, али јединствене по перспективи посматрања и по усредсређености на унутрашња сагласја која се отварају у пишчевом животу и делу, склопио несвакидашњи Атлас о Црњанском.

Зубановићев Атлас је колико књига дубоке оданости, толико и посвећено истраживање недовољно уочених веза у пишчевом делу, међу пишчевим различитим интересовањима, као и оних искустава пишчеве егзистенције која се, уза све условности, могу препознати у самој његовој књижевности. „На песку сам наишао на скрхано крило једног галеба. Хтео сам то да фотографишем, не знам зашто, а случајно сам, с тим, снимио и моју сенку на песку. Била је опомена. Та сенка ме је пратила, а у Данској ми се показала. То је била моја паралела“, каже Црњански у другој књизи Код Хиперборејаца. Укрштене у Зубановићевом Атласу са фотографијом Црњанског са описаном сенком, ове речи добијају још један слој потресне аутентичности.

Одлучан да ишчита овакве филмове у књигама Црњанског и да их, потом, непосредно повеже са ретким сачуваним фотографијама које је сам писац правио у разним приликама, Зубановић је суочио читаоца са низом својих есеја о Црњанском, али и са својим истраживачким радом захваљујући којем фотографије које је снимио Милош Црњански долазе у огледални однос са одломцима из различитих пишчевих дела. На тај начин добили смо једну лепу књигу (у одличној ликовно-графичкој опреми Душана Шевића), али и једну веома корисну књигу. Тврдећи да је Црњанском прирођен „поглед искоса“, и то сасвим доследно и у његовој књижевности и у његовом животу, Зубановић је и сам уобличио свој Атлас о Црњанском инсистирајући управо на таквом, искошеном погледу.

Да би успоставио дијалог изабраних текстова и сачуваних фотографија, Зубановић се највише користи одломцима из путописа и из књиге Код Хиперборејаца Црњанског. Порекло фотографије препознато је и у неколико одломака из бедекера Наше плаже на Јадрану. Одломци из дела Црњанског представљају, уједно, и потписе за приређене фотографије, док саме фотографије у овој срећној пронађеној и на конкретним примерима потврђеној сагласности указују на дубинску пишчеву везаност за живот искупљен литературом. Посматрајући генезу фотографије код Црњанског од документа којим се зауставља један стварни тренутак до прворазредне грађе за књижевност, којом се стварност изнова фиксира, али се истовремено и превазилази, при чему почетни, стварни мотив постаје само повод за лирску и меланхоличну медитативност о сеновитим призорима и о „пролазним сенима“, призваним у песми „Привиђења“, Зубановић покушава да испита пишчев стваралачки поступак и да утврди порекло неких од његових опсесивних књижевних мотива.

Опредељујући се за монтажни поступак, писац је уобличио промишљену и подстицајну драматургију своје илустровано-есејистичке књиге. Доводећи у везу текстове и фотографије Милоша Црњанског, Зубановић у књизи смењује песникове стихове и сопствене есејистичке коментаре, сећања и цитате, аналитичке увиде и сведочења о песничком занату, али најпре – живот и литературу.

Оно што непогрешиво препознаје у пишчевим путописима или у Хиперборејцима Зубановић настоји да утврди и у случају неколико песама Црњанског, тежећи да и у њима ситуира неки конкретизовани увид. И док се у „Трагу“, „Суматри“ или „Привиђењу“ то препознавање одвија у равни есејистичке интуиције, посебно место у Зубановићевом читању поезије Црњанског и фотографија Црњанског има Ламент над Београдом. Пратећи стихове ове песме, али и сведочанства о њиховом настанку, писац Атласа о Црњанском исписује узбудљиву реконструкцију једног живота за поезију и једне песме која, „као и човек, мора имати свој живот“.

Постоји читава библиотека текстова о Црњанском, па је прави изазов пронаћи тај „поглед искоса“ када се говори о књижевности писца Друге књиге Сеоба. У Атласу о Црњанском том изазову је одговорено лепо писаном књижевном есејистиком у којој дубока оданост није завршна реч већ подстицај за дух разумевања и за дух књижевне реконструкције. Стопљена са искуством самог писца, књижевност Милоша Црњанског показује се, изнова, као искуство најдубљег интензитета.