Шта убија новине?

Самит глобалне медијске елите у Београду средином овог месеца – Светски конгрес Међународног прес-института са око 300 учесника – није овде добио баш адекватан публицитет. Тродневна дебата у „Сава центру” била је посвећена приликама у еснафу, што можда и није баш претерано занимљиво за оне којима он служи. Или можда јесте?

Конгрес је имао неколико тема, од (медијског) стања у Југоисточној Европи, улоге новинара у процесима помирења, изазова истраживачког новинарства, па до извештавања о данашњој Америци. Чини ми се, ипак, да је најватренија расправа вођена о главном искушењу професије. Њен званични наслов је гласио „Да ли профит убија вести?”

У сржи дебате била је прастара дилема: да ли је новинарство бизнис као и сваки други, или посао са посебном (демократском и слободарском) мисијом? Или су та два аспекта међусобно допуњујућа, при чему домети овог другог зависе од ситуације у првом?

Интонацију расправи давала су виђења два висока посленика медијског бизниса из Европе (шефови групације Мекон и Рингијер), као и главне директоркеуспешне турске новинске куће Хуријет. Њихов одговор на питање из наслова био је готово једногласан, премда из различитих перспектива. Као издавачи, они наиме сматрају да вести нема без профита и да је на уредницима и новинарима да га, сталним прилагођавањима потребама својих потрошача, обезбеђују.

Навођени су при том многи примери, од констатације да је европски медијски бизнис данас много здравији од америчког, па до оцена да захтеви издавача да новине доносе већи профит нису противречни обавези новина да правовремено, свеобухватно и поуздано информишу читаоце.

„Вести су као и свака друга роба”, аргументовао је Мајкл Рингијер, чија медијска империја са седиштем у Швајцарскоју десетак европских земаља има око 120 новина и магазина (њен је и београдски „Блиц”) – али проблем је што су „новинари заборавили да редефинишу опис свог посла”. Нико наиме неће више да плаћа за вести које су, захваљујући Интернету, свеприсутне и бесплатне. Новинари, по њему, морају да проналазе ексклузивне информације и приче, ако желе да њихови листови опстану.

Рингијер признаје да му се не исплати да, рецимо, новинара пошаље на месец дана у Русију, да би оданде донео извештај на пола новинске стране, али сматра да упркос томе новинари могу да раде квалитетно. За Вуслат Доган Шабанчи, пример њеног „Хуријета” говори о томе да без профита нема слободе медија (од државе и оглашавача). По њој, журнализам без профита губи смисао.

Али колико профита је довољно профита? Дискусија је показала да новинари ово доживљавају другачије: са мање пара не може се правити више (новинарске) музике. Јесте да Интернет нуди обиље, али највећи део бесплатних информација које су у оптицају су непоуздане и „нефилтриране”.

У сваком случају, очигледне су биле различите перспективе издавача и професије која је ипак на великој раскрсници: њене јучерашње навике нису више у складу са данашњим потребама. Новинари и уредници нису више ни главни ни једини посредници између вести и читалаца: Интернет је мултипликовао не само канале за испоруку, него и произвођаче и изворе. Поред професионалних новинара, у лиферовању информација, анализа и ставова је и растућа армија „блогера”, којима, да би своја писанија публиковали на Интернету и учинили их доступним свакоме ко користи рачунар, нису потребни посредници.

Салдо оваквог стања је да новински бизнис јесте у кризи, али она није универзална. Она је највећа тамо где су и најдуже традиције новинарства као „стуба демократије”, дакле на Западу, док је другде, а нарочито у захуктаним економијама Азије, то бизнис који је у фасцинантном успону.

Прошла година је тако била једна од црних у америчкој новинској индустрији, а према показатељима из првог квартала, ова би могла да буде још гора. Тиражи 530 највећих дневника су опали за 3,6 одсто, а приходи од огласа за 22 процента. Допринос томе дало је и не баш сјајно стање економије, али оно што брине то је тренд: од 2000. тиражи постојано опадају по стопи од око два одсто годишње.

У Европи су дотле прилике нешто мање драматичне, али вирус се шири. Његово дејство се засад највише осећа у Француској (новинари елитног „Монда” су прошлог априла два пута штрајковали због планова менаџмента да смањи редакцију, пошто лист већ седам година прави губитке). Слично пролазе и неке друге перјанице у земљи, у којој се, упркос њеном интелектуалном имиџу, штампа чита готово двоструко мање него код њеног главног парњака за поређење, Немачке. А суштинска брига при том је уверење да није реч о пролазној кризи, већ о крају једне ере…