НАПОЛЕОН СРПСКЕ ЛЕВИЦЕ

Хоће ли, и може ли, Ивица Дачић направити исту фаталну грешку као својевремено корзикански војсковођа? Да оде исувише далеко од Париза, односно од своје базе, од својих територија или социјалне средине, да зађе у противничко окружење и међу непознате друштвене слојеве?

Постоји ли, дакле, опасност да се напредовање српских социјалиста према центру бирачког тела заврши као напредовање Наполеона у Русију, наглим повратком војске десетковане мразом и страхом од државног удара код куће? Наравно, још не знам ко би то могао да буде Кутузов српског политичког центра или ДС, и да ли том Кутузову остаје само да чека да степа српске средње класе и предстојећа зима социјалних проблема учине своје. Да ли онда Наполеон данашње српске левице мора добро да припази да не изгуби своје социјалне ровове? Што се тиче страха од државног удара код куће, то је за сада отклоњено добрим синекурама за све потенцијалне пучисте унутар СПС-а. Чак и донедавно милитантни чланови СПС-а сада заузимају умивене ставове, некадашњи популарни популисти изгледа су данас боље прихваћени од стране Запада него у Љигу, Сврљигу, или у Нишу. Јер су обећали да ће политику држати изван политике. Па после имамо кохабитацију треће врсте на српски начин. Изнуђена синтеза којом се нико не заноси, решење у недостатку бољег.

Можете да будете Шумахер, али нећете победити у „Формули један“ ако имате лош ауто. Значи, коалиција мора да буде одлична да би се добила трка на дужој стази. Истина, аутомобил за „Гран при“ ових дана увелико се конструише, али прво треба превладати мазохистички експонирано расположење унутар саме коалиције која прави владу. А то је контекст узајамних жеља за осветом једних према другима, атмосфера правог „анималног духа“ у којој се она друга страна коалиције доживљава као „мање зло“ од нових избора. И све то у амбијенту скромне камуфлаже, која више открива него што скрива суштину проблема.

Претходне кохабитације на српски начинбиле су карактеристичне по томе што су представљале зачетак за председничке изборе, протагонисти су једни друге „шпијунирали“, а влада је деловала у условима тактичког примирја. Овај пут ситуација је другачија зато што је председник државе на почетку свог новог мандата. Социјалистичка партија Србије још није довршила свој идеолошки преображај, чак штавише она је поносна што се није реформисала како је то од ње ултимативно тражено после 5. октобра 2000. године, па је и поред свега тога сада опет на власти, дакле биће јој сада заиста тешко да у овим околностима изневери и оно што је још остало од њених предизборних обећања. Изазови су велики, од Космета, ЕУ, до социјалних проблема. У сваком од тих домена социјалисти ће морати муњевито да реагују, јер ће управо они бити и под посебном лупом како опозиције, тако и јавности.

Ту је и питање како побећи од прошлости на овим просторима. Јер, онај ко контролише прошлост, контролише и будућност. Што би могла да буде и орвеловска формула за тоталитаран режим. Да се само мало присетимо како су неки очекивали да ће у октобарским догађајима Слоба и Мирада страдају малтене као брачни пар Чаушеску. А онда, после осам година, ето наследника Слобе и Мире опет на власти. Као што рече својевремено Ивица Дачић: „Па, што сте нас онда рушили 2000. године?“

„Нормализација“ је захватила српске социјалисте. Од партијских најамника до скоројевића. Бивши комунистички шефови који су постали капиталистички шефови. Наследници српа и чекића. Симбиоза моћи и капитала на српски начин. Капитал и експертизу, над којима је држава некада имала монопол, приграбили су у „постреволуционарном“ периоду после 5. октобра 2000.нова елита и људи блиски њој. Све постоктобарске владе у Србији од 2000. године до данас зависиле су и зависе од њене финансијске и медијске подршке. Зато је и тешко укоренити „чист“ капитализам у Србији. У таквим околностима је и конституисана нова политичка класа, а чине је људи који живе од политике. Готово је свеједно да ли су на власти или су у опозицији. Егзистенцијално су добро збринути и та околност знатно одређује њен профил и њене даље аспирације. До сада је то била социјално неосетљива власт. Наиме, сопствени социјални положај је тачка на којој и будућа власт у Србији показује већу блискост са својим преходницима него са својим бирачима. Ипак, за будућност нам обећавају да ће то бити социјално одговорна власт. Дође ми да почињем да схватам науку о класној борби и мржњу према класном непријатељу. Застрашујући недостатак морала и хронично помањкање социјалне правде и активности, то је оно што би могло да поткопа сваку будућу владу у Србији.

Две структуре које заузимају исти простор са истим политичким програмом и језиком могу да живе једна поред друге само привремено. Какав је онда маневарски простор новог српског премијера? То ће се показати већ на јесен.