Стопама Луја Четрнаестог

Да ли је Луј Четрнаестидобио достојног ривала у председнику Николи Саркозију, како то лево оријентисани француски медији, иронично, тврде?

Крилатица Краља Сунца „Држава, то сам ја” (L’Etat c’est moi) извесно би могла да нађе примену као парафраза приликомописасуштинских реформи јавног сервиса информисања Франс телевизион. Предсказујући боља времена томмедијском сервису, у смислу повратка уређивачкој политици у складу са вредностимакултурно-информативног програма, председник Саркози најавио је у стилу француских апсолутиста средњег века: „Одлучио сам.” Одлука за коју није предвиђен поговор, требало би да буде потврђена законом чије се усвајање планира на јесен. Национални канал Франс 2, регионална телевизија Франс 3, забавни програм Франс 4 и културни канал Франс 5 убудуће неће „траћити” време на емитовање реклама и трећеразредних сапуница, већ ће се у потпуности посветити суштинској обавези, уређивању програма културно-информативног карактера.

На критику да је приликом доношења описане одлуке избегао консултације са надлежним управним телом, Аудио-визуелним саветом, и са контролним телом, парламентом, Саркози је најавио да ће, једноставности ради, и будуће одлуке о јавном ТВ сервису доносити лично – укључујући и именовање, односно постављање чланова дирекције. „Зашто би се држава одрекла права које у приватном сектору имају главни акционари... Зашто не би сама одлучивала коме ће да препусти руковођење предузећем?”

Суочен са оштром критиком, ипак је истакао право вета на његове одлуке о судбини националне радио-телевизије.

Понуда овог минималног компромиса није умирила критичаре. Гласило левице „Либерасион” саркастично је предложило да се име јавног сервиса преиначи у „Франс Сарковизион”. Конкретнији је био социјалистички посланик у националном сазиву Арно Монбур. Упоредио је Саркозијев наум о контроли јавног информативног сервиса са праксом Вишијевог режима у епохи нацистичке окупације. Регионални дневник „Алзас” се надовезао, постављајући питање, хоће ли Француска у догледно време добити и министарство за информације, које би вршило контролу над медијима, односно спроводило цензуру.

У осталим критикама су предњачила поређења са Силвијом Берлусконијем, у Италији. Чини се, међутим, даречи критике из супротстављених политичких табора нису у потпуности примерене. Бар што се тиче мотива који се приписују Николи Саркозију. Као либерално настројени политичар са инстинктом за политички и пословни успех, Саркози извесно надмашује медијског могула у суседној Италији. За разлику од премијера Берлусконија, не отвара могућности за стицање личног профита, већ га преусмерава својим ктиторима. Сума од осам стотина и двадесет милиона евра – толико је Франс телевизион убрала од огласа у претходној години – биће преусмерена власницима приватних медија, који ће ту услугу, претпоставља се, умети да цене.