Крунска против Андрићевог венца

На врхунцу политичке моћи као председник државе и лидер странке који је у ситуацији да бира премијера, Борис Тадић се суочио са отпором у својој партији. Врх Демократске странке, која је са Тадићем на челу доживела највећи изборни успех од оснивања, оспоравао је Тадићев ауторитет и настојао да му наметне кадровско решење за мандатара.

Другачије се не да тумачити чињеница да из уског круга људи, с којима се Тадић консултује око тога кога ће предложити за премијера, данима цуре информације о томе кога „гура” лидер ДС-а и његови сарадници из зграде на Андрићевом венцу, а кога желе највиши функционери странке са седиштем у Крунској улици, који председников кабинет доживљавају као директну конкуренцију у борби за утицај.

Резултати неформалног изјашњавања врха странке о кандидатима за премијера доспели су у јавност преко једног београдског таблоида, с циљем да Тадић мандатара изабере по жељи дела страначког врха који такве информације највероватније и пушта у јавност. Јавност је прво обавештена за кога су гласали најближи Тадићеви сарадници, а за кога дугогодишњи функционери ДС-а, да би се у новинским насловима од председника државе и странке потом тражило да „послуша већину”. Пласирањем таквих информација створен је утисак у јавности да Тадић „гура” Вука Јеремића (из таблоида смо сазнали да је Срђан Шапер гласао управо за њега), док би страначки функционери на том месту радије видели Бојана Пајтића, па и Мирка Цветковића. У јавности се циљано ствара утисак да ће Тадић направити „прави избор” тек под притиском већине у Председништву странке, који ће га натерати да одустане од Вука Јеремића. Другим речима, да се ипак одлучио да искористи своје уставно и политичко право, као председник државе и странке која даје мандатара, и да послуша само себе (и Главни одбор ДС-а је поверио Тадићу, а не Предеседништву странке, одлуку о мандатару), ризиковао би јавну представу о себи као ауторитарном лидеру који је акумулирао функције и не слуша глас партијске базе.        

Тадићу ово није први пут да се суочава са отпором у странци. Прве варнице севнуле су у јавности када је признао кривицу странке за лажирање гласања у Скупштини у афери Бодрум, затим када је пристао на кохабитацију, а онда и на коалицију са Војиславом Коштуницом, односно на столицу премијера за председника ДСС-а. Те ризичне и у странци оспораване одлуке до сада су донеле само успех и Тадићу и његовој странци. Упркос резултатима које је постигао, или можда управо због тога, у странци као да расте бојазан да би он, и „екипа са Андрићевог венца„ могли превише да ојачају и са скрајну виђеније људе из странке. 

Званично су, међутим, у јавност стизали помирљиви тонови и из једног и из другог табора. Заменик председника ДС-а Душан Петровић, који се према писању неких медија успротивио Тадићу и утицају који на њега имају његови саветници, тврди да људи у ДС-у имају јединствене погледе на сва важна питања. Он је, међутим, најавио и да неће бити министар у новој влади (иако се рачунало да ће остати министар правде) и да ће се у договору са Тадићем бавити странком.

Да прича о сукобу у ДС-у захтева хитан деманти, изгледа да је сматрао и Срђан Шапер, један од најближих сарадника председника ДС-а. Он тврди да „нема никаквих подела у ДС-у око избора новог мандатара” и да је цела прича „медијска спекулација”.

Упркос званичним демантијима медији не престају да се баве овом темом. Новинар НИН-а Драган Бујошевић, који важи за познаваоца прилика у ДС-у, за Б92 је рекао да је у овом тренутку у тој странци на делу такозвани сукоб врха странке са, како каже, „дворјанима”“ с Андрићевог венца.
„Дворјани су они људи који непосредно окружују Тадића у његовом председничком кабинету, који су у сукобу са партијским људима, пре свега потпредседницима, односно ужим руководством странке”, објашњава Бујошевић, уз оцену да је Тадић спреман да, у одлучивању о премијеру, донесе одлуку која је супротна изјашњавању његових страначких колега.

У незваничним разговорима, али и медијским анализама, Пајтић је препознаван као довољно аутономан да би могао да се одупре апсолутном утицају лидера странке, односно евентуалној намери Тадића да премијерску функцију стави под председничку контролу.               

У делу јавности се већ неко време „у пола гласа” спекулисало да председник Србије има амбицију да спроведе „путинизацију” српског политичког система и да „двоглаву извршну власт” стави под једну, своју, капу. Пајтић је у тим спекулацијама словио за особу преко које би странка могла да остварује већи утицај на тако моћног председника и успешно парира утицају Тадићевих кабинетских сарадника.

Вук Јеремић, који се сматра Тадићевим ђаком, и политички и буквално (Тадић му је у средњој школи био професор), према незваничним информацијама, у странци нема јако упориште и доживљава се као „Тадићев производ” (Тадић га је увео у високу политику и странку).

Цветковића, опет, није било превише у овим „таборским” причама, више је препознаван као експерт него као политичар, а неки су сматрали да је довољно неупадљив и да је као такав идеалан за компромис.

Међутим, објективна анализа не треба да занемари да овакву поделу нарочито „гурају” управо они људи у странци којима утицај Тадићевих саветника смета зато што желе да ограниче Тадићеву моћ и повећају своју. Не треба изгубити из вида ни то да на истој страни стоје и кругови људи ван ДС-а којима није у интересу ни јединствени и јаки ДС нити превише јак Тадић.

И сама чињеница да је Тадић саслушао и мишљења људи изван свог кабинета и предлоге ставио на разматрање и ужем руководству странке, иако му је остављен простор да сам одлучи ко ће бити мандатар, показује да ни он не жели да уђе у сукоб с партијским врхом и тако ризикује да остави утисак апсолутисте који нема слуха за мишљење партије.

Он, међутим, вероватно није очекивао да ће странка, која је „на његово име” последњих година остварила значајне резултате, јер према свим истраживањима Тадић је много популарнији од ДС-а, пружити значајну подршку кандидату који није његов „први избор“.    

Нарочито с обзиром на то да би стављање Пајтића „на дневни ред” новог сазива Скупштине сасвим сигурно ДС довело у ситуацију да се поново „провуче” кроз аферу „Бодрум” око намештања гласања у Скупштини Србије за избор Кори Удовички за гувернера НБС.

Пајтић је, да подсетимо, у тој афери фигурирао као један од главних актера будући да је у то време био шеф посланичке групе. Међутим, за Тадића је подсећање на ову аферу могло да буде мач са две оштрице с обзиром на одијум у странци који је изазвало његово јавно признање да је било лажирања гласова.

Афера „Бодрум” могла би се узети као тачка са које је почело Тадићево сукобљавање са партијским врхом иако је тај врх умногоме промењен управо после тог скандала.

Наиме, део старог руководства странке, пре свега Зоран Живковић и Чедомир Јовановић, жестоко је критиковао Тадића због признања грешке за аферу Бодрум, која је, по њима, умногоме допринела лошем изборном резултату. Тадићево признање, према неким анализама, имало је, напротив, повољан ефекат и у последњи час „ишчупало” још неки проценат гласова за посрнули ДС после Ђинђићевог убиства.

Потезање ове афере за Тадића не би било без ризика, јер је чињеница да странка никада није санкционисала све учеснике лажираног гласања иако је у то време било предлога, попут оног Неде Арнерић, која је, како је тада преносила дневна штампа, сматрала да Пајтић због оваквог прекршаја не би смео више да буде ни посланик.       

Битка за већи утицај на лидера странке није само усуд победника на овим изборима. Слично се сада догађа и губитницима, ДСС-у и СРС-у. Према незваничним сазнањима „Политике”, прекјучерашња седница Главног одбора ДСС-а била је веома жучна, а Председништво и Извршни одбор странке означени су као главни кривци за изборни неуспех. Слично Тадићу, ни лидер ДСС-а Војислав Коштуница није се нашао на директном удару критике. Она је усмерена, као и у ДС-у, на његов кабинет, посебно на шефа кабинета Александра Никитовића. Коштуница је сличну епизоду већ имао са претходним шефом кабинета, Љиљаном Недељковић, коју су кроз медије „провлачили” као особу која превише филтрира информације које стижу до њеног шефа и тако умањује утицај странке. За разлику од Никитовића, Недељковићеву никада нико од страначких првака није јавно прозвао, али ни бранио. А то је кад је реч о људима који су „први до првог” оно најважније.  

Прва јавна прозивка Никитовића дошла је прекјуче од, иначе најнеконвенционалнијег функционера ДСС-а, Небојше Бакареца. Он је, међутим, одмах јуче демантовао да је Никитовића оптужио за изборни неуспех и Фонету дао изјаву у којој тврди да га у интервјуу Би-Би-Сију није оптужио за изборни неуспех ДСС-а на недавно одржаним републичким и локалним изборима. „Разговарали смо о Никитовићу на други начин. Говорили смо о томе да ли је он број два у странци и држави, о томе јесмо разговарали, али никога нисам окривио за изборни неуспех, па ни њега”, рекао је Бакарец.

Трзавице око утицаја у странци, после ових избора, избиле су на површину чак и у до сада најмонолитнијој партији Српској радикалној странци. Заменик Војислава Шешеља Томислав Николић први пут је јавно проговорио о људима који филтрирају информације од и до радикалског вође. Ову врсту проблема у комуникацији са странком и амбицијама појединаца да имају пресудан утицај на лидера имао је и Слободан Милошевић, нарочито када су после пораза 2000. године разматрали ко је крив што Милошевић није имао прави увид у стање „на терену“.