Прича о писму са борбене линије

У овој рубрици, 8. децембра о. г. објављен је прилог архитекте Радована Суботића  под насловом „Кратка прича из Другог светског рата”, у којој описује како су у јесен 1941. партизани, у чијим редовима је и он био, у садејству са четницима опседали Краљево и топовима гађали немачке положаје, и како је потом дошло до сукоба међу њима самима, што је изазвало револт грађана Чачка. Ова прича ме подсетила на догађаје с почетка децембра 1944. у мом родном селу Доњој Краварици у Драгачеву у којима је један од учесника био и напред поменути Радован Суботић.

У то бурно време имао сам 11 година. Претходне године у ноћи уочи Ускрса четници су, проваливши у нашу кућу, убили мог голоруког оца наочиглед нас петоро деце, јер је на страни партизана  учествовао у тим истим борбама око Краљева. Немци су се те 1944. губећи рат, повлачили се према Босни, а партизани су наступали из правца Краљева. На брдском венцу изнад наших кућа, Немци су заузели борбени положај, као бочно обезбеђење снага које су се повлачиле долином преко Пожеге, а партизани су надирали из правца Гуче. Када смо видели њихове прве колоне које су се као глисте, појавивши се из шума, кретале Краваричким пољем, било је јасно да ћемо се наћи између две ватре. Наша храбра мајка никад током рата није напуштала кућу, а нас четири брата и сестра са још неким комшијама, кренули смо панично у бежанију. Убрзо смо срели наше ослободиоце, који су наступали неки у стрељачком строју, неки у колонама. Њихов командир је зауставио мог најстаријег брата Миленка и питао га за положај немачких снага. Овај му је рекао оно што је знао, а он га је издвојио и повео са њима да им то ближе покаже. На прве непријатељске рафале, њега су отпустили, тако да се под кишом метака срећно извукао . (Тада се извукао да би само четири месеца касније погинуо прогонећи убице свога оца.)

Борба је трајала око десет дана, све док Немци нису одступили према Босни. Где је у овој причи аутор прилога у „Међу нама” од 8. децембра? Одговор је да је  Радован Суботић, студент архитектуре, тада двадесеттрогодишњак, као већ прекаљени борац, био негде међу тим партизанима. То ми је познато јер смо, игром судбине, много касније деценијама радили у истом архитектонском пројектном бироу где је он био руководилац. Поседујем копију писма које је он написао својима у Чачку са положаја у Доњој Краварици, случајно датираног истим даном и месецом под којим је његов прилог објављен у „Међу нама”. Наводим неколико ставки из тог писма:

„8.12.44. Доња Краварица, Драги моји. Има већ десет дана како се налазим око Краљева и Чачка. Кад су ме били ухватили четници налазио сам се на Дели Јовану... Кад наиђоше партизани па их растераше, ја и још неколико другова нађемо партизане, и од онда, то је било у септембру, налазимо се у њиховим редовима. Прво смо ослободили Доњи Милановац, заједно са Црвеном армијом. Онда смо једно време ишли  са Црвеном армијом, а ви знате какво је то за мене задовољство. Преко Кучева, Мајданпека... Параћина, Ћуприје, дођосмо и у Крагујевац, у нашу Шумадију. Онда сам одахнуо, јер сам знао да ћу једног дана и на Чачак. Од Краљева преко Каоне и Ртију дођосмо у Гучу... Распитивао сам се за вас, али ми нико ништа није знао рећи. Верујем да сте сви здраво и добро...” (крај писма је оштећен и нечитак).

Тако је Радован Суботић, припадник 25. дивизије Народноослободилачке војске, борећи се против фашиста стигао све до Загреба, где је негде успут доживео и рањавање чије последице још увек осећа. Данас, у стотој години живота, каже да се често пита како је могуће да је под пуном ратном опремом, укључив и руски машингевер, пут од Мироча и Доњег Милановца, преко целе Србије и Босне све до Загреба и назад до Сарајева, превалио пешке.

Василије Бркић,
архитекта у пензији.
Београд