Нису заборављени

Нико не зна колико је тачно сиромашних у Србији. Аналитичари кажу да живот премашује бројке и да је довољно само набројати пензионере, односно старије од 65 година, избеглице и интерно расељене, Роме, незапослене и они који су у процесу транзиције постали технолошки вишак.

Бројке говоре да је пре 2000. године стопа сиромаштва била већа од десет одсто, да би седам година касније она износила око осам одсто. Мада Стратегија за смањење сиромаштва у Србији има амбициозан циљ усмерен ка томе да се до 2010. године преполови стопа сиромаштва, тешко је поверовати да ће се то и остварити.

Први покушај да се помогне најугроженијој категорији становништва у Србији јесте израда прве социјалне карте пензионера. О овом пројекту, који је додуше требало да буде урађен много година раније, тренутно се заједнички договарају Савез пензионера Србије и Министарство за рад и социјалну политику. На основу ове карте биће зацртана политика заштите најугроженијих који се због пензија од око 8.000 динара налазе у категорији социјалних случајева.

Мапу сиромаштва Србије осликавају и Роми којих, према незваничним подацима, у Србији има око 500.000, а од њих је око 100.000 интерно расељено са Космета. Више од 90 одсто њих живи у нехигијенским насељима, о образовном нивоу да и не говоримо. Незапосленост Рома је од четири до пет пута већа него у осталим заједницама које живе у Србији.

Један од тренутно најтежих друштвених проблема у Србији је и неколико десетина хиљада избеглица смештених у колективним центрима, који су пред гашењем. Једна од могућности је покушај њиховог премештања у средине где је слаб демографски прираштај, а при томе постоје извесни ресурси у домену пољопривреде, сеоског туризма, занатства... Томе може да помогне и истраживање Народне канцеларије председника Србије и Института друштвених наука о старачким домаћинствима која располажу непотребно великим стамбеним простором, напуштеним кућама и самцима у селима, којима је неопходна помоћ.

Према подацима поменутог института, нешто мање од петине старешина старачких домаћинстава спремно је да трајно или привремено прихвати избегличке породице, а око осам одсто домаћинстава би их прихватило уз извесне гаранције и подстицајне мере државе.

Било би добро, за почетак, када би се оваква акција реализовала барем у десетак одсто старачких домаћинстава, јер би то дало аргументе да акција прерасте у трајну активност на збрињавању породица избеглица, а истовремено би се побољшали услови живота старачких домаћинстава.

Јасно је да ове социјалне проблеме не може да решава само држава. Свако од нас би требало да се преиспита и одговори шта може да учини за друге. Примера ради, сваком четвртом становнику Србије старијем од 70 година нема ко да помогне. Зато у ову битку морају да се укључе и разне хуманитарне организације и појединци, попут нашег прослављеног кошаркаша који купује напуштене сеоске куће за избеглице.