Одговорна влада

Нова влада још није сасвим дефинисана, бар кадровски, али се већ данима води права јавна расправа – какав то треба да буде кабинет. Преовладава став о социјално одговорној влади. Наравно, не само због коалиције, која ће је чинити због предизборних и других обећања партија чланица, већ што је то само по себи јасно – свака, не само будућа влада мора да буде социјално, друштвено одговорна.

Али, за разлику од тог, општег контекста, који се сам по себи подразумева, нова, будућа влада има и нешто ужи социјални задатак – да поведе више рачуна не само о пензионерима, већ и о осталим елементима социјалног корпуса. Коначно, партијски програм Социјалистичке партије није никаква тајна, а још мање договор оних који ће делити власт у наредних четири године.

У свему томе, наоко, нема ништа спорно, али нешто је забашурено. Можда не намерно, али за будућност ове земље и њених најмлађих, ипак, постављено наглавачке.

Нико не спори да ова влада и будућа власт морају да буду социјално одговорни, али шта је са онима на чему ће та социјала почивати? Треба ли та влада да буде и економски одговорна? Наравно. Али, како, када јој је прворазредан задатак да подмири социјална и друга давања, а не да подигне привредну активност, стране инвестиције, да повећа број запослених, стандард свих грађана… да, коначно, смањи инфлацију на разумних три до пет процената. А све то кошта.

Mандатар тек треба да се суочи са свим политичким обећањима иза којих стоје реална права и паре. Нико не оспорава чињеницу да су просечне пензије мале, али ни плате оних који треба да их зараде, јер су пензиони фондови наших родитеља, бака и дека, одавно протраћени, нису много веће. Може ли просечна пензија да буде 70 одсто просечне плате? Може, кажу преговарачи у формирању владе, али ко ће и како да обезбеди десетине милијарди динара за тај издатак – нико ништа не каже.

Опет се посегло за старом социјалистичком, самоуправном праксом. Да делимо и прерасподељујемо чак и оно што немамо. На рачун будућих генерација.

Србија је једина држава у Европи која из буџета подмирује живим парама пензиони фонд. У њега улива најмање 35 одсто потребних пара. Мало је запослених да би својим доприносима, као проточни бојлер, унели пара за спокојну старост садашњих пензионера. Ко ће то и да ли чинити онима који сада то раде – остаје да се види, али пара за пензије нема ни у тренутним околностима када су 56 одсто просечне плате. Прерачунаваће се ко буде морао, али издатак за дато обећање о 70 процената пензије од просечне плате неће бити ни мало лако.

У приближавању уједињеној Европи и њеним стандардима, што је и опредељење будуће владе и коалиције, кога је подржала већина изборног тела, најпре овај кабинет, а по свему и следећи, мораће да се суочи са озбиљним ограничењима у погледу реформе јавне, а потом и социјалне потрошње. Буџет, дакле, мора да се очисти од свега онога што није директан државни трошак, а то пензије ни по чему, осим код нас, нису.

А то болно „драње” мораће да уради нека одговорна влада. Без иједног предизборног или коалиционог епитета. Понајмање – социјалног.