Раштимован европски хор

Ко је ставио „на лед” реформу Европске уније, оличену у Лисабонском уговору? Да ли су за референдумско „не” одговорне само ирске левичарске и десничарске групе, огорчене због отуђености бриселске политичке елите? И како је могуће да је то шаренолико друштво својим контрадикторним паролама надгласало све рационалне аргументе у прилог – снажнијој Европи?
Све је више индиција да су раштркане ирске политичке групације у случају „Лисабона” обавиле посао за старог европског савезника – и супарника. Јесу се САД, формално, залагале за што јачу ЕУ; али њени званичници се не либе да истовремено ставе на знање да моћна Европа, на светској позорници, представља гадну претњу за интересе Америке.

САД су, укратко, имале и мотив и средства да тихо минирају Лисабонски уговор, а како време одмиче, на стратишту ирског референдума израња све више доказа који потврђују уплетеност дела вашингтонске администрације у кочење европских интеграција. Ту је, у првом реду, до 2007. потпуно непозната организација „Либертас” (која је у Ирској спровела успешну маркетиншку кампању против „Лисабона” и за њу потрошила око 1,5 милиона долара, више пара него сви промотери ЕУ у Ирској заједно), чврсто повезана са америчком војском и обавештајном заједницом.

„Либертасову” кампању су операционализовали припадници конзервативног „Фридом института”, а све је почело када је оснивач „Либертаса”, како извештава британски „Гардијан”, освануо пре годину дана у Бриселу, у потрази за маркетиншком агенцијом која би му помогла да сруши Лисабонски уговор. Занимљиво је да је до адреса речених маркетиншких агенција у срцу ЕУ, вољних да обаве посао, дошао преко њихових филијала, али не у Ирској, већ у Вашингтону.
Ирска је ниским порезима протеклих година привукла и око 600 америчких компанија које су имале много разлога да страхују од изједначавања пореских олакшица у ЕУ, после усвајања Лисабонског уговора. Иако разлози профита нису занемарљиви, још важнији су они безбедносне и војнополитичке природе. На њих указују речи Џона Болтона, бившег амбасадора САД у УН и тесног сарадника америчког председника Џорџа Буша, који је уочи гласања у Ирској изјавио да Лисабонски уговор представља претњу за НАТО. Изјава је утолико чуднија, јер Ирска није члан НАТО.

Илана Бет-Ел у својој колумни у „Гардијану” оцењује да се Болтон умешао у европску политику, чиме је продубио сумње да су САД допринеле негативном резултату ирског референдума. О жељи америчке деснице да „подрије Лисабонски уговор како би се ослабила ЕУ као јак економски партнер и потенцијални ривал у борби за светску моћ”, према „Гардијану” постоје „устрајна говоркања”, повезана баш за активности „Либертаса”. Да се не ради о спекулацијама показују друге тензије којима је ЕУ изложена последњих месеци, а којима је добрим делом кумовала америчка политика. ЕУ је у року од свега шест месеци два пута расцепљена – прво око Косова, где се две трећине чланица одлучило за кршење међународног права, а други пут око ирског „не”.
Да су многи у САД задовољни развојем догађаја који коче процесе европских интеграција, потврђују текстови у којима амерички аналитичари са нескривеним задовољством пишу о најновијој кризи ЕУ. Амерички институт Стратфор, на пример, тврди да је чињеница да „неће доћи до европске политичке уније” најважнија последица краха Лисабонског уговора.

„Када говоримо о политичким и војним стварима, има ли сврхе и даље употребљавати термин Европа како би се описала јединствена целина? Јер чини се да је Европа, каква је била некад замишљена, нестала у Ирској”, закључује Стратфор. Тиме је, сматра Стратфор, осујећен план Француске и Немачке да од Европе створе играча који би својом политиком и геостратегијом могао да буде јак конкурент САД; стога све земље у Европи сада морају да „узму у обзир властиту спољну политику и одбрану”, односно да процене своју геополитичку позицију, што су први схватили Французи са идејом о Медитеранској унији и форсирањем НАТО-а.

Роберт Каган, један од најпознатијих америчких неоконзервативаца, на сличан начин описује ситуацију у коју је Европа гурнута после ирског „не”: „Британски мислилац Марк Леонард је пре свега две године написао књигу под насловом ‘Зашто ће Европа водити 21. век’. Данас се многи питају у којој ће мери Европа уопште партиципирати у 21. веку… Опасност последњег изгубљеног (ирског) референдума јесте да би Европа, на глобалном нивоу, могла да постане безначајна, попут хора у грчкој трагедији који само прати дешавања на бини и понавља реченице главних јунака, али са незнатним ефектом на коначни исход драме.” Упркос злурадости америчких аналитичара, европско удруживање није изгубило смисао. Уосталом, и у грчкој драми је хор остао на позорници и после трагичне погибије античких јунака.