Часопис „Зенит” – век након првог броја

У београдском простору Галерије Рима од данас па до 1. марта биће доступна права посластица за све оне којима је један од најзанимљивијих авангардних излагачко-уметничких подухвата на нашим просторима остао у срцу – тачно сто година од 1. фебруара 1921, на дан изласка првог броја часописа „Зенит”, биће отворена изложба њему посвећена. Ова публикација, које је била и програмско гласило зенитизма као покрета, није излазила дуго али је за скоро шест година постојања била запажена, имала је снажан и контроверзан одјек, који многима ни до данас није довољно познат упркос томе што је реч о креатору и проводнику најсавременијих идеја у југословенску културну средину захваљујући којем су се Загреб и Београд уписали и остали на мапи радикалних збивања у култури и уметности широм Европе, данас обухваћених појмом историјских авангарди двадесетих година 20 века. Због свега тога поставку никако не би требало пропустити.

Насловница из 1922, број 17/18, дизајн Ел Лисицки

Невена Мартиновић и Марија Станковић, кустоскиње Галерије Рима у Крагујевцу, односно Београду, заједнички потписују ову поставку, а Невена Мартиновић подсећа на кључне детаље у вези са овим штивом, чији је оснивач, главни и стални уредник био тада млади песник и преводилац Љубомир Мицић, а који је покренут у Загребу где је Мицић живео.

– Радикално интернационално усмерење часописа било је у духу идеја о наднационалном и хуманијем друштву које су након страдања и траума Великог рата тежили да створе млади уметници широм Европе. Оригиналне прилоге савремених уметника из читаве Европе (укључујући и ауторе из Краљевине СХС) па и света објављивани су на изворним језицима, без превода, чиме је наглашаван међународни профил ревије. Реч је о текстовима Салмона, Блока, Мајаковског, Јесењина, Хлебњикова, Панвица, Маринетија, Кашака, Милева, Токина, Гола, Алексића и других, док су Шиле, Модиљани, Сурваж, Делоне, Глез, Кандински, Родченко, Татљин, Ел Лисицки, Маљевич, Мохоли-Нађ, Бијелић, Петров, Јо Клек и Гецан били неки од од најпознатијих уметника чији су ликовни прилози били интегрални део ревије. О публикацији се писало у Паризу, Лиону, Берлину, Риму, Прагу, Бечу, Софији, а била је и једини југословенски представник на московској изложби „Револуционарне уметности Запада” 1926. године – објашњава наша саговорница и истиче:

– Историја часописа подељена је према градовима у којима је излазио на загребачки (1921-1923) и београдски период (1923-1926). Ова подела је парадигматичка за Мицићев однос са друштвеним срединама у којима је деловао, а од којег је директно зависила и судбина часописа, најпре забрањеног у Загребу (бр. 24, 1923) а потом коначно и у Београду (последњи бр. 43, 1926), па се  може наслутити да је његова рецепција у домаћој средини била потпуно другачија од оне у међународним круговима. Часопис се профилисао у дискурсу авангардног радикализма, захтевао је да се потпуно раскине са традицијом и да се почне са стварањем нових садржаја и нових форми којима би се обликовала нова друштвена стварност. Мицић је отворено износио и веома оштре, неретко и грубе коментаре и критике на рачун различитих појава у културним срединама у којима је деловао, а које је сматрао недопустиво неаутентичним, застарелим и погрешним. Последично је и сам наилазио на реципрочне осуде, долазио у сукоб са угледним личностима из културних кругова као и са властима, па „Зенит” тада није наилазио на повољан пријем.

Марија Станковић допуњује:

– У односу на зенитистичке почетке и све поменуте потоње фазе, гледајући са једновековне дистанце, можемо рећи да је часопис данас критички и афирмативно сагледан на основу бројних истраживања и интерпретација кроз научне студије и есеје, изложбе, филмове и телевизијске емисије.

А томе шта ће нам приказати њих две кажу:

– Поставка кроз хронолошке и тематске етапе прати живот часописа, време постзенитизма и период у ком долази до важних ревалоризација часописа и зенитистичких идеја. Редакција часописа је функционисала и као Галерија „Зенит”, те је један део поставке посвећен и овој важној активности. Управо јер велики део публике није детаљно упознат са причом о „Зениту”, уместо давања нових интерпретација определиле смо се за документарну и информативну поставку. Жеља нам је да након обиласка поставке сваки посетилац постане свестан да је „Зенит” био више од часописа, да је био облик уметничког израза и ангажованог деловања, гласило уметничког покрета, платформа за промоцију и умрежавање уметника, да је у југословенској средини био јединствена авангардна појава разгранатих манифестација, равноправна другим европским покретима и гласилима тог времена.

Како нам Марија Станковић даље прецизира, биће ту преко четрдесет оригиналних примерака „Зенита”, ретко виђених „Зенитових” издања и документарни материјал из времена зенитистичких активности. Сви експонати су из приватног власништва (на изложби су и Мицићеве библиофилске свеске, које је он лично поклонио Ирини Суботић) што је редак случај када је у питању материјал везан за „Зенит” с обзиром на то да je већински део грађе сачуван као Заоставштина Љубомира Мицића у Народној библиотеци Србије и Народном музеју у Београду.

– Захваљујући сарадњи са овим институцијама у оквиру графичког решења изложбе репродуковали смо све насловнице „Зенита”, као и свих 14 „Зенитових” издања, док ћемо двема фотографијама Љубомира Мицића у простору редакције из 1924. посетиоцима приближити причу и о самој галерији, односно Мицићевој уметничкој збирци која се данас већински чува у Народном музеју у Београду, са изузетком једне Бијелићеве слике која је у Музеју савремене уметности – каже Невена Мартиновић.

Један сегмент изложбе посвећен је и изложби „Зенит и авангарда двадесетих година”, одржане у Народном музеју 1983, ауторки Ирине Суботић и Видосаве Голубовић. Моћи ће да се види каталог ове и других значајних изложби посвећених часопису од 1967. године до данас, а сви који посете поставку моћи ће да погледају и документарну емисију, ауторке Дуње Блажевић, посвећену поменутој историјској изложби, која је позајмљена из архиве Радио-телевизије Србије