Паметна соба

„Соба без књига је као тело без душе” – Цицерон

Библиотека је соба у којој станују књиге. У правој кућној библиотеци, књиге живе окружене тишином и другим књигама, са полицама од пода до таванице, густо сложене и поређане према вредности, старости, величини, врсти, карактеру, стилу... доле теже, горе лакше, по средини омиљене, на висини драгоцене и ретке. На неколико о адратних метара заједно, један уз другога, Шекспир до Маркеса, Платон до Пекића, Тагора до Шоа, Андрић до Милера, Ибзен до Хомера, Павић до Стендала. Од најранијег детињства уче нас да је књига најбољи човеков пријатељ, па пошто пријатељ не може бити мртва ствар већ само живо биће, тако је и доживљавају они који се са књигом друже. За њих, тишина собе у којој станују књиге, бруји од живота и судбина, од јунака и страсти, од љубави и мржње, истина и заблуда. Потпуно предани, они бирају књигу са којом ће провести вече или ноћ, са којом ће путовати на годишњи одмор или прошетати, руку под руку, по тек осванулом парку.

Понекад нову књигу откривају као нову љубав, понекад се старој враћају покајнички. Понекад је скривају и закључавају, јер не желе с другим да је деле. Тако је то са књигама и онима који их воле.

У просечном породичном стану, књиге, ма колико биле вољене, не могу имати засебну собу, већ морају да је деле са укућанима. Тако полице за књиге налазимо свуда, у дневној, спаваћој, дечјој соби и, што се подразумева, у радној соби. Они који воле књиге, довијају се на разне начине да за њих обезбеде колико толико достојанствено место, користећи притом све расположиве зидне површине, које нису заузете другим стварима. Они се труде да никад, осим у условима праве правцате тескобе, не слажу књиге у два, а не дај боже у три реда, по дубини полице, јер оне позади не само да не могу да дохвате, него не могу ни да их виде, па су ове тако осуђене на заборав.

Дубока зидна полица није добра за књиге. За књиге је најбоља плитка полица, дубине 28-30 цм, са распоном не већим од 75-80 цм, да се не би повијала под теретом, и са флексибилним размаком по вертикали.

Одувек сам се питала зашто је полица за књиге била и остала изван сфере интересовања наших произвођача намештаја? И пре рата, у време благостања, када су на стотине фабрика намештаја радиле пуном паром, пунећи на хиљаде салона намештаја широм земље, никада нисмо могли да купимо обичну полицу за књиге. Били су ту само дубоки плакари, велики зидни регали „на метар” и витрине. А полице за књиге? Не, хвала. Нека то раде приватни мајстори-занатлије. Озбиљни привредници нису заинтересовани. У ствари, обична полица за књиге увек им је била некако сумњива – исувише скромна за улогу носача и чувара толике памети!

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs