Призивање руског пролећа

Шефови дипломатија држава чланица организације Г-7 позвали су прошле седмице Москву да хитно ослободи из затвора блогера Алексеја Наваљног, изразивши истовремено забринутост због хапшења демонстраната широм Русије током недозвољених демонстрација одржаних у суботу, 23. јануара. Дипломате су се позвалe на међународно право, не улазећи претерано у то какве би евентуалне последице по саме Русе могло да има пристајање на њихове позиве.

Много шта што се у последње време дешава у највећој земљи на свету неодољиво подсећа на времена „обојених” револуција које су харале широм источног дела Европе недуго по распаду Совјетског Савеза. Ефекат наведених преврата сад је већ добро видљив и, нажалост, ниједан народ који је кроз њих прошао не може да се похвали да је досегао очекивану срећу. Поучена овим примерима, већина Руса није вољна да прође кроз сличан експеримент. A међународна заједница им, у том смислу, ништа боље није понудила.

А шта хоће сами Руси, као да мало кога интересује: на коју земљу би волели да личи њихова, шта би прихватили од других, чему би се прилагодили, шта одбацили. Наравно, имајући у виду своје место у свету, величину територије на којој опстају, мноштво националности, језика, политички, војни и економски утицај, религију, традицију...

Да ли је све то могуће задржати, па и унапредити тиме што би се прихватили постулати по којима функционише остатак света? Без обзира на то да ли је реч о либералном капитализму Америке, уздржаности европских земаља, ужурбаности Кине, таворењу Трећег света. И каква би врста револуције донела истинску промену, а не пуко копирање других, чије су слабости свакодневно видљиве?

Догађаји који су недавно потресли Америку (од убиства Афроамериканца Џорџа Флојда до упада у Белу кућу у Вашингтону), показали су да насилна промена власти производи потребу да се и новонастало стање одржава коришћењем силе. А то значи барем привремено пристајање на аутократску власт, макар то било и само у функцији одбране постигнутог. Докле такво стање у којем се „зна ко влада” може да потраје, нико и нигде до сада није могао јасно да дефинише.

Посебно је деликатна чињеница да ниједна од досадашњих „обојених” и сличних промена није спроведена без јасног мешања тзв. страног фактора. Од кога би, дакле, побуњени Руси затражили помоћ? Да ли од најближих комшија или од некога далеко моћнијег? Подсетимо, већина земаља које окружују Русију немају ни војну ни политичку моћ да би се уплеле у ову игру. Уосталом, већина поменутих је и сама кроз кошмар „револуције” прошла уз дебелу умешаност западних сила, пре свих САД.

Тражење помоћи извана значило би уплетеност првих суседа, ако никако другачије, оно као платформе за деловање спољног фактора. Да ли би комшије биле спремне да дочекају и реке избеглица које су у оваквим приликама неизбежне, да их удоме, нахране, лече? И да ли би биле спремне да се на њихову територију прелију и претпостављени сукоби?

Ваља имати на уму да ниједна држава није толико херметички затворена да не би трпела неки утицај извана. Чак и најауторитарније владавине нису успевале да се одбране од идеја које долазе с друге стране границе. У времену глобалних телекомуникационих мрежа ово постаје још већи, па и непремостив проблем.

Тако гледано, питање је да ли је случај „Наваљни” заиста изникао из потребе да се заштити један човек, политичар, његове идеје... или из жеље да се деловање поменутог искористи као полазна тачка за разбијање целокупног друштва. Имајући у виду ко покушава да га брани, да му помаже и да га оправдава, пре ће бити да је ова друга опција ближа истини. Питање је да ли би иједна западна држава била спремна да помогне званичним руским властима уколико би заиста дошло до ширих немира праћених насиљем од стране оних који ту власт хоће да руше.

Да се манемо теорија завере, којих су пуни телевизијски програми: све што се односи на Русију односи се и на САД, Велику Британију, Сирију, Венецуелу... Једноставно, оно што зовемо међународном заједницом није довољно моћно ни засновано на истинском поштењу, већ искључиво на појединачним интересима. Најновији скандали са испорукама вакцина против ковида 19 о томе најбоље сведоче. Опет су победили они који, захваљујући богатству, хоће да владају светом.

А Алексеј Наваљни? За сада је у игри. Биће ту до оног тренутка кад буде јасно да његове идеје нису довољно јасне да би уза се привукле број незадовољника довољан да покрену конкретну акцију. Након тога више неће бити интересантан никоме, па ни Г-7.