Бајке по мери деце или – одраслих

Петар Пан, један од омиљених ликова из бајки и вечити дечак који може да лети захваљујући вилинској прашини и срећним мислима, недавно је „одлетео” с платформе „Дизни плус”, намењене деци млађој од седам година, због, како су објаснили челници ове компаније, ширења расистичких садржаја и неприхватљивих стереотипа. Заједно с њим забрањени су цртани филмови „Маза и Луња” јер подстичу расне предрасуде, као и „Дамбо” због промоције суровог односа према дивљим животињама. С репертоара су скинуте и „Мачке из високог друштва” јер афирмишу расне разлике, као и „Краљ о џунгли” јер представља расистичку карикатуру Афроамериканаца. Уместо њих „Дизни” је прошле године по први пут увео ЛГБТ лик – реч је о бисексуалној девојчици која се појављује у серији „Совина кућа” и која је доминиканско-америчког порекла. Да ли ово прекрајање кинематографске историје у духу политичке коректности има психолошко и културолошко оправдање?

Психолог и психотерапеут Ана Влајковић ову акцију сматра чудном и објашњава да се сви (цртани) филмови праве у духу времена, па је накнадно „прекрајање” духа времена у духу политичке коректности – бесмислено.

– Образложење да се цртани филмови забрањују деци млађој од седам година нема психолошко оправдање јер тако мала деца и не примећују класне и расне разлике међу ликовима. Њих та „прича” не занима и они не обраћају пажњу – деца ће само приметити да се Маза и Луња веома воле, да су сви против њих и да све има срећан крај. Они не примећују ни боју коже Петра Пана јер су заузети праћењем његових пустоловина и не анализирају расно порекло сијамске маце у филму „Мачке из високог друштва” јер је она део бенда и мачје „банде”. Деца добијају „лекције” о расизму и класним разликама од родитеља који им, мање или више суптилно, објашњавају с ким (не)треба да се друже и кога треба да избегавају – објашњава наша саговорница и поставља логично питање – Шта је следеће на удару цензорских маказа?

После овога као логично се поставља и питање да ли ће бити забрањени сви филмови Мерилин Монро јер је она у њима представљена као сексуални објекат. Или ће можда бити склоњени сви филмови о америчком грађанском рату у којима се појављују црнци, јер то може да се схвати као промоција расизма?

– Када би психолози анализирали цртане филмове, ретко који би добио „дозволу” за емитовање. Као прво, препуни су насиља и убистава – почевши од Вука и Црвенкапе, преко Три прасета, па све до Ивице и Марице. То су веома насилне приче које су се деци деценијама причале пред спавање. Ако филмове прекрајамо у духу времену, да ли данас треба дозволити цртане филмове у којима се маћехе приказују као зле и окрутне особе које детету раде о глави, као што су Пепељуга или Снежана и седам патуљака, јер се све више људи разводи, а њихова деца расту с маћехама? Да ли Трнову Ружицу треба забранити јер она фаворизује причу о пасивној жени, неспособној да сама изађе из животних невоља, којој треба мушкарац да је спасе и води кроз живот? Или Малу Сирену, која жртвује свој глас да би била с вољеним мушкарцем јер девојчицама шаље поруку да треба да ћуте и жртвују моћ говора због љубави – пита се наша саговорница и закључује да забрањивање „Дамба” јер он наводно промовише насиље над животињама представља врхунац лицемерја јер је свет препун зоолошких вртова и циркуса, где ове животиње живе у заробљеништву и подвргавају се тортури.

Доктор Маја Вукадиновић, културолог и медијски стручњак, подсећа да је компанија „Дизни” увек успостављала своја правила и пратила друштвене трендове када је у питању однос према дечацима и девојчицама – ово није први пут да с репертоара скида неке филмове и за њих проналази „замене”. Међутим, подсећа она, не би требало заборављати да су ови цртаћи екранизација бајки, па се поставља питање да ли треба да прекрајамо бајке које чине део културног наслеђа, а уз које су одрастале генерације деце.

– Холивудска филмска продукција, у коју спада и „Дизнијева” кинематографија, увек је била заснована на стереотипима и највећи део публике те стереотипе је прихватао. Мислим да у 21. веку неке стереотипе ваља рушити, али се увек поставља питање на који начин то радимо и да ли стереотипи које се трудимо да срушимо на великом платну и даље постоје у друштву. Да ли ће се однос према расним, класним и сексуалним разликама променити ако прекројимо сваки филм или цртани филм у духу политичке коректности? Бојим се да неће. Међутим, не треба заборавити да је „Дизни” моћна медијска компанија која није усмерена само на америчко и западно тржиште – њена публика су деца из целог света. Можда су ови цртани филмови скинути с репертоара само због профита, односно процене – тачне или погрешне – да се такви садржаји не би допали неким новим клинцима – закључује наша саговорница.