Осмех порцуланске фигурине

Где су људи, ту је и љубав, без обзира на све невоље, знала је да прозбори глумица Ирина Колесар (Славонски Брод 1925. ‒ Загреб, 2002), о чијем сценском дару, харизми, непоновљивости сведочи књига „Осмех порцуланске фигурине”, коју је приредио Владимир Балашћа, а која је објављена пред сам крај прошле године. Издавачи су: Друштво Русина, Сремска Митровица и Новинарска асоцијација Русина ‒ НАР, Нови Сад.

Млађим генерација име Ирене Колесар, глумице изразитог лирског талента, неповљиве Јулије, Офелије, Леди Ане, Иде, Ије, Глорије, Розете... не значи много, или им је чак и непознато. Старије генерације, међутим присећају је се са сетом, по насловној улози у филму „Славица” Вјекослава Афрића из 1947. године, који јој је донео епитет: прве југословенске филмске звезде, откривши сву лепоту њене сценске магије.

Кћерка обућара Мије Мишка и мајке Розалије, немачког порекла, тиха марљива и вредна Ирена Колесар спремала се да буде фризер, да би са непуних 17 година отишла у партизане и постала борац Тринаесте пролетерске бригаде. Глумац Јоже Грегорин позвао је да буде део позоришне групе те бригаде. За време НОБ-a била је члан Казалишта народног ослобођења Хрватске, где се и упознала са будућим супругом, такође глумцем Шимом Шиматовићем, да би је редитељ Бојан Ступица наговорио да пређе у Југословенско драмско позоришта у Београду, чији је члан била од оснивања 1953. године и у њему радила наредне две деценије, до пензије. Позоришни ветерани и данас памте њену Офелију, Гертруду, Нору.

Грађа за књигу „Осмех порцуланске фигурине”, која ће сачувати сећање на Ирену Колесар, Владимир Балашћак сакупљао је више од две деценије. Дисциплинована и систематична јунакиња ове књиге оставила је бројне приљежно чуване и најмање документарне ситнице, драгоцене за реконструкцију не само њене уметничке каријере већ и разумевање времена које нам полако измиче из сећања. Балашћаку су, исто тако, на располагање дати оригинални докуменати, фотографије, артефакти, фотокопије, сачувани интервјуи, афише, као и прва потврда о радном стажу у Хрватском народном казалишту, издата 1947. године. Приређивач је успео да добије и више од двадесетак личних сећања Ирениних колегиница и колега са којима је сарађивала. Књига „Осмех порцуланске фигурине” тако почиње препоруком, режисера Рајка Грлића, а завршава приказом Владимира Коларића, врсног познаваоца историје филма.

 Сећања на Ирену Колесар која је пленила лепотом, шармом и карактером су топла и јединствена. Ирена је човек и уметница „коју се морало обожавати”, наводи Бранка Петрић; „жена без мане”, говорио је Реља Башић. Уметница која је Шекспирове јунакиње тумачила са посебним сензибилитетом, како је сматрала Марија Црнобори, глумица прелепог гласа и савршене дикције, по мишљењу Јелисавете Секе Саблић. Права дама, како ју је видео Милан Цаци Михајловић, порцуланска фигурина, према речима Мире Ступице. Шекспир као да је за њу Офелију написао, тврдила је Бранка Веселиновић… Фотографије које су приложене потврђују са каквим је глумачким величинама, дисциплиновано, подвлачи Рада Ђуричин, стварала магију славних дана југословенског театра. И да је само због тог дивног трага који је оставила у срцима својих савременика: вредело је оживети њен лик у овој књизи.

После филма „Славица“, људи су давали то име својим кћеркама

 „Било је то срећно време за позориште кад смо се упознале. Једна велика породица из свих крајева Југославије, у једној дивној кући какво је било Југословенско драмско позориште. Бојан је довео Ирену у позориште”, присећала се Ирене Колесар њена колегиница Мира Ступица.

„Била је прелепа... као порцеланска фигура... Складна, скромна, одмерена, тачна, децентна, вредна и са великим срцем. Одиграла је велика дела, а њена Офелија је остављала без даха... њена је Офелија најбоља на свету. А о филму `Славица` да и не говорим. С тим филмом она је дала печат једном времену, једној држави која се свим силама подизала из пепела”, забележила је Мира Ступица, уз напомену:

„Тај филм, и она у њему као главна јунакиња, били су преко потребни напаћеној земљи и народима како би скупили снаге да ваздигну како себе тако и филмску уметност у послератном периоду. Није волела помпу и славу, то јој је сметало и стално је тежила ка миру. Она је била дар глумачкој уметности. То није комплимент, него чиста истина. После филма `Славица`, кренуо је талас имена Славица по Југославији. Људи су својим кћеркама давали имена по омиљеној јунакињи. Ушла је у сваки дом и остала Славица за читаву вечност“.

„Кад се повукла и разболела, ... била је тужна, због силних ратова на овом ужареном Балкану... Имала је жељу да дође бар један дан у којем нико никога неће мрзети. Отишла је тихо, као и лати ружа које ветар љуља да уснуло почину на тлу. Моја драга порцеланска фигурина. Драга Ирена!“, записала је Мира Ступица.