Ко и како учи нашу децу

Недавни случај и актуелна дешавања у вези са школом глуме и њеним учитељем, на крајње драстичан начин покрећу једно од горућих питања нашег школства и траже од нас да се запитамо – ко све може да оснива школе и да ради са ђацима и студентима и да ли знамо колико је протеклих деценија никло разноразних школа и школица, академија и факултета најразличитијих струка, звања и знања а да се мало или нимало није знало за њихов програм и начин рада, а још мање за њихове учитеље и професоре. Отуда и стање какво имамо у нашем школству.

Статистички подаци из фебруара 2020. опомињу да 40 одсто наших 15-годишњака не постиже основни ниво писмености, да децу основношколског узраста упркос њиховим личним жељама и потребама, све мање учимо да самостално мисле, да их уместо самосталног размишљања и креативног рада оптерећујемо формалним, штурим и безличним садржајима; да је васпитни фактор потпуно занемео пред налетом разноразних ријалитија, кича и шунда, да су генерације наших ђака препуштене медијској школи порока и бесмислица, да су све чешћа вршњачка насиља у школама (а у последње време и тзв. дигитална насиља), да је сваки десети малолетник основношколског узраста починилац неког од кривичних дела. Последњи резултати ПИСА тестирања показују да је трећина ученика 15-годишњака у Србији функционално неписмена, да је Србија на 45. месту у конкуренцији 79 земаља, да су „срамотна знања која наши средњошколци показују на тестовима из опште културе”, да наши ђаци не познају српски језик. На удару таласа глобализације гасну постепено корени наше традиционалне културе, језика и писма.

Један од сасвим видљивих проблема јесте и незаинтересованост деце за наставу ако се зна да 41 одсто ученика у Србији закасни на неки од школских часова, да сваки четврти ученик мисли да није правилно вреднован у школи, да ученици не слушају предавања наставника на часу. Или, још један поражавајући податак – чак 80 одсто наших ученика из трогодишњих школа својим укупним постигнућем заостаје више од једне године за својим вршњацима из земаља чланица Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). А све то, највећим делом, јесте последица заостајања у основној школи.

Наше школство као да је отело дух знања.

Било би неопходно да се у нашим школама врати ауторитет ђачког учитеља што би се пре свега постигло одговарајућим избором кандидата за упис у педагошке школе. Неких, већ заборављених година, будући учитељи на пријемном испиту за упис у петогодишње учитељске школе, осим опште писмености, имали су обавезан здравствени преглед и психо-тест, проверу читања и писања, правилног и чистог изговора, одговарајући музички слух, као и личну склоност и љубав за рад у школи и са децом. Током школовања, уз друге предмете учили су се педагошка и дечја психологија, филозофија, социологија, логика, екологија. А у завршним годинама био је обавезан практичан рад у настави под вођством ментора. Из школе су излазили готови и стручни људи, учитељи који су калили себе, најпре у малим сеоским школама, а потом у већим срединама.

Наша урођена склоност забораву није нам дала да сачувамо нешто што је, можда, и добро било.

Томислав Милковић,
Гроцка