Ko i kako uči našu decu

Nedavni slučaj i aktuelna dešavanja u vezi sa školom glume i njenim učiteljem, na krajnje drastičan način pokreću jedno od gorućih pitanja našeg školstva i traže od nas da se zapitamo – ko sve može da osniva škole i da radi sa đacima i studentima i da li znamo koliko je proteklih decenija niklo raznoraznih škola i školica, akademija i fakulteta najrazličitijih struka, zvanja i znanja a da se malo ili nimalo nije znalo za njihov program i način rada, a još manje za njihove učitelje i profesore. Otuda i stanje kakvo imamo u našem školstvu.

Statistički podaci iz februara 2020. opominju da 40 odsto naših 15-godišnjaka ne postiže osnovni nivo pismenosti, da decu osnovnoškolskog uzrasta uprkos njihovim ličnim željama i potrebama, sve manje učimo da samostalno misle, da ih umesto samostalnog razmišljanja i kreativnog rada opterećujemo formalnim, šturim i bezličnim sadržajima; da je vaspitni faktor potpuno zanemeo pred naletom raznoraznih rijalitija, kiča i šunda, da su generacije naših đaka prepuštene medijskoj školi poroka i besmislica, da su sve češća vršnjačka nasilja u školama (a u poslednje vreme i tzv. digitalna nasilja), da je svaki deseti maloletnik osnovnoškolskog uzrasta počinilac nekog od krivičnih dela. Poslednji rezultati PISA testiranja pokazuju da je trećina učenika 15-godišnjaka u Srbiji funkcionalno nepismena, da je Srbija na 45. mestu u konkurenciji 79 zemalja, da su „sramotna znanja koja naši srednjoškolci pokazuju na testovima iz opšte kulture”, da naši đaci ne poznaju srpski jezik. Na udaru talasa globalizacije gasnu postepeno koreni naše tradicionalne kulture, jezika i pisma.

Jedan od sasvim vidljivih problema jeste i nezainteresovanost dece za nastavu ako se zna da 41 odsto učenika u Srbiji zakasni na neki od školskih časova, da svaki četvrti učenik misli da nije pravilno vrednovan u školi, da učenici ne slušaju predavanja nastavnika na času. Ili, još jedan poražavajući podatak – čak 80 odsto naših učenika iz trogodišnjih škola svojim ukupnim postignućem zaostaje više od jedne godine za svojim vršnjacima iz zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). A sve to, najvećim delom, jeste posledica zaostajanja u osnovnoj školi.

Naše školstvo kao da je otelo duh znanja.

Bilo bi neophodno da se u našim školama vrati autoritet đačkog učitelja što bi se pre svega postiglo odgovarajućim izborom kandidata za upis u pedagoške škole. Nekih, već zaboravljenih godina, budući učitelji na prijemnom ispitu za upis u petogodišnje učiteljske škole, osim opšte pismenosti, imali su obavezan zdravstveni pregled i psiho-test, proveru čitanja i pisanja, pravilnog i čistog izgovora, odgovarajući muzički sluh, kao i ličnu sklonost i ljubav za rad u školi i sa decom. Tokom školovanja, uz druge predmete učili su se pedagoška i dečja psihologija, filozofija, sociologija, logika, ekologija. A u završnim godinama bio je obavezan praktičan rad u nastavi pod vođstvom mentora. Iz škole su izlazili gotovi i stručni ljudi, učitelji koji su kalili sebe, najpre u malim seoskim školama, a potom u većim sredinama.

Naša urođena sklonost zaboravu nije nam dala da sačuvamo nešto što je, možda, i dobro bilo.

Tomislav Milković,
Grocka