Лењинов траг

У чланку Милорада Искрина („Међу нама”, 8. фебруар) под насловом „Ћирилица или латиница”, аутор се с разлогом пита да ли смо ћирилици рекли збогом.

После Октобарске револуције, Лењин је предложио да се руска азбука латинизује како би се за 10 до 20 посто уштедело на папиру и графичкој припреми, а да се затре већина оног што је раније публиковано. Једино би се оно што је „вредно” накнадно објављивало на руској латиници. Маса руских интелектуалаца је прихватила и проширила идеју Лењина о латинизацији руског језика, осталих језика у Совјетском Савезу и свих словенских језика који не користе латиницу. Турци у СССР-у су већ 1926. године успели да латинизују свој језик и тај подухват је подстакао промене писма  у Турској коју је, са другим реформама, две године касније, извео Кемал Ататурк. Латиница је у СССР-у уведена у 69 од 72 језика колико их је било међу онима који су раније имали другачије писмо.

Комитет лингвиста, штампара и инжењера који је предводио професор Н. Ф. Јаковљев требало је да реши прелазак руске ћирилице у латиницу. Након десетак година рада, јануара 1929. године, комитет је завршио пројекат и приредио извештај како да се руски пише латиницом, али је наредбом Стаљина то решење стављено ad acta. Тако је обустављена латинизација руског писма, а сви новолатинизовани језици су прешли на ћирилично писмо.

Остаје питање зашто се Лењин, поред два наведена разлога олако залагао за промену руског писма. Треба се подсетити да је Немачка организовала специјални воз да се Лењин, његова супруга Крупскаја и туце сарадника, из Цириха (28. март, 1917. године, по јулијански календар) пребаце преко Немачке, Шведске и Финске у тадашњи Петроград (допутовали су 3. априла исте године). Можда се Лењин приближавањем Западу желео барем делимично Немцима да одужи за трошкове транспорта – казали би они који верују у теорију завере.

Да је тај покушај тзв. језичког планирања успео, а вероватно би и успео да је Лењин дуже живео, не би се ниједан Рус, Јермен, Туркмен, Иранац и било који други грађанин СССР-а, стављен пред свршен чин, осећао мање као Рус, Јермен, Туркмен, Иранац да су одговарајуће промене заживеле у пракси. Ни Турци се данас у Турској не жале што пишу латиницом. Једино је у питању време када се значајне лингвистичке промене могу безболно спровести. Рецимо, у Црној Гори иза грађанских ратова, НАТО бомбардовања и распада Југославије, локални моћник избацује употребу ћирилице и уводи нова слова.

Изгледа да ћирилица ипак губи трку у Србији, документује Искрин. Зато залагање многих нас за уравнотежену примену двозбучја није успешно, поготово када неки, а посебно водећа издавачка кућа очигледно ту равнотежу драстично ремете и све мање користи најсавршеније писмо.

Академик Рајко Игић,
Сомбор